Српски сион

Вр. 1.

Стр. 13.

Мој ти се Бачванин замислио мало, па ће тек рећи поносито: „Три кише иролетњице — кад падну у Бачкој на наше њиве — те више вреде од овога царевога града" ! (Веселост.) Што су том мом нријапшну боље три кише пролетњице за његову њиву ; то су за њиву наше народно-црквене автономије она три лепа и поучна говора: говор посланика Јоси®а Јагића као извештача саборског одбора Петнајсторнце, говор пресветлога госиодина Данила Станковнћа, и напокон говор ученога ироте Манојла Грбића. Та три умна, језгровита, разложна, иоучна и родољубива говора сиустила су се са своје висине на узорану и засејану њиву нашег автономног живота као блага киша, иа сад: да је од куд среће да гране још и оно давно жељено и очекивано с у н ц е с р п с к е с л ог е — ми би могли већ о идућем Петрову-дне имати на тој нашој њиви богату жетву ! (Тако је!) Али из многог лепог и родол^убивог говора, који је изушћен овде са оне стране, која не прима предложени народно-црквени устав, провирује, ма и нехотице, многа сумња, а сумња је мати сумљичењу' — а сумњичење је у нас оно исто што су црвн у узораној и засејаној њиви, па ако нико не треби те црве, хоће да одгризу корен младој биљци — и од биљке, што свене, нема рода, а од рада који се сумњичи ретко да има плода. (Тако је!; , Пе дигох се ја да држим овде сјајан и поучан говор, јер то уму други лепшс и боље од мене, хоћу ако узмогнем само, да разгоним оне облаке, који се навлаче на нас овде на десној страни неосновашш и неумесним сумњичењем, да разведрим и разгалим мало ваздух у овој саборници, јер већ сви осећамо како ностаје тежак. — Учинићу то мало и оним даром, од кога је мене запануо један део: кад је оно Бог делио људима дарове; зачинићу речи своје мало шалом (чујмо!) али оном шалом, од које никога глава не боли, која никога не вређа, коју је Бог оставно људима, што но рекао нокојни владика Арсеније Стојковић, на њихово „увеселеније". (Веселост.) Блаженопочивши епискон будпмски Арсеније Стојковић био је својим узоритим животом правило вере и образ кротости, али је био уједно и вредан економ. Мој ноштовани пријатељ г. Евгенпје Думча, родољубиви градоначелник сентандрејски и епитроп еиархије будимске, посвс-

дочиће, да је старн владика Арсеније подигао такове винограде у Сентандрији, да их лепших ни бољих није било у свој околинн тога меета. Па иомислите, господо, с каквом је тугом гледао стари Арсеније, да му Филоксера немилице пустоши његов велики труд. У свом очајању често би пута рекао: да хоће откуд ко, онако да како, — иронаћи какву другу бубу, која би Филоксеру јела, а чокот не би дирала; то би био радикални лек. — Али заман је стари владика чекао и изгледао на ту иомоћ. Наиослетку се био и он решио, да учини што други раде: да пресади у свој виноград американску лозу и да на њу калеми нашу домаћу врсту по својој потреби И у винограду госнодњем наше цркве, почев од Фрушке Горе, па тја до Оршаве и Зрмање, појавила се местимице Филоксера. Црква наша утонула је у немар, у застој, доиала је назаренства. — То је наша Филоксера, а крнво јој је поглавито ово наше неуређено стање, које је трајући скоро четврт столећа разјело се као чир по нашем народном телу. Где се појављује Филоксера, ту се изашиљу обично комисије, да траже лека и да кажу, шта да се ради. И овај славни сабор изаслао је таку једну комисију својим одбором нетнаесторице. Одбор је разгледао све наше потребе у свима гранама нашег народно-црквеног живота, уочио је, да је тај живот подсела на много места Филоксера и нредложио је, да се тра жи лека овим народно-црквеним уставом. (Так > је.) Све нек је овај устав туђа замисао — он је добра иодлога нашсм раду, као што је американска лоза добра нодлога нашој динки и сланкаменки. (Тако је!) Но ја одмах овде на иочетку морам да се мало потужим на евоје драге и поштоване колеге од опозиције. (Чујмо!) То није лепо, што ви с нама урадисте! (Чујмо! Чујмо!) Не можете рећи, да Вас нисмо лепо дочекали кад дођосте на сабор. Ето смо вам саборницу лепо измоловали и згодније удесили. Изишли смо иред вас и огрнули смо и нову свечану ћурдију — нов устав. А ви ? У место да сте нас мало али својски штипнули и честитајући нам ново рухо рекли: „колико жица, толико годиница" ! — а ви се одмах згранусте на нас, чланове одбора иетнаесторице, здерасте нам нови канут с леђа и рекосте: „добар је још и стари нрслук". (Општи смеј.) Та оно истина је: добар је и стари прслук; са-