Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

вр. 2.

дољубивом жао и души свештеничкој врло тешко и мучно, што ее сазвана скупштина нашег свештенства није могла одржати, баш у заказано време у г. 1892. Не ћемо претеривати са резултатима те скупштине и у оцењивању удружења свештенства нашег, али с мирном душом и са сигурним рачуном можемо утврдити, да би удружени глас свештенства много доприиео успешнијој и носпешшгјој радњи прошлог сабора. И не дрзамо рећи, да би удружење свештеничко прпштедило прошлом сабору многу бруку, па можда и најкруннију, коју је починио са „уставом". Заштедила би се многа нара народна, којом се могла толика потреба и празнина у кући наше автономије подмирити, а којом се овако морала плаћати неспремност сабора, неспрема саборских посланика, којајетако евидентна била, да им се могло довикивати, да је читање „устава" у сабору већ и за то потребно, јер да има посланика, који га дотле нису ни прочитали! Та се неспремноет доказала при расправи и мировинских уредаба, па како тек код уредбе за дотацију свештенства! Нас обузима нека језа и гроза и сад још кад помислимо на све, што се догађало при тим расправама саборским. Хиљадама Форината утрошено је делимице у бруку нашу, а делимице илаћана је њима разметљива сујета и наметљива уверења гдекојих буквараца и псалтираца, и рачуни гдекојих парламентарних стараца! Много тога не би било иза скупштине свештеничке. Јер пре свега: сазнало би се истинито мишљење и суђење свештенства о нагаим приликама, те се не би могле ви ше, нити би се смеле свештенству подметати мисли и назори, које оно осуђује. Свештенство би рекло своју реч, и та би реч била реч мира и љубави, та би реч била босиљак и јорданска вода за наше одношаје и данашњу ситуацију. У име свештенства не би могао и смео више говорити свако и свашта. На „адресу евештенства" нашег не би се више упућивала којекаква пискарања, којима се делектирају људи, као што је др. Ст. Малешевић, али која свештенство наше — свесно свега

чистог родољубља и свога положаја мора сажаљевати. Свештенство не би „приказивало^свету слику несложне јерархије у основним и виталним питањима цркве и сталежа њихова". (Дане Станковић). А скоро да кажемо: Бог и срећа натпа знаде: шта би било и са „уставом", за којим ћемо уздисати, као и за многим до сад „пропуштеним приликама". Било би измена у „уставу", ал би било и „устава". Удружење свештеттичко, крај задатка, који му налаже родољубље у решавању нитања нашег народно-црквеног јавног живота,, има своју д уг отр ај ниј у ц е љ у п ерм а н е нтном своме задатку, који обухвата цео религиозно-наравствени живот иародни и учитељско-пастирски позив свештенички. Ту цељ свој ју удружење иеће никад ни моћи, а вал.да ни хтети занемарити. Али сад, кад се решава одсудно питање наше автономије, а то значи : питање одношаја наше цркве и народа према државној власти и према себи самима, којејепитање одлучно важно и у достизавању оие највише божаиске цељи, која је цркви Христовој, дакле и нашој, постављена, — удружењу свештеничком је света, родољубива и хришћанска, српска и православна дужност, да каже одлучно и слободно истиниту своЈУ Реч. Та реч је потреба наше цркве и народа; неодложна нужност наших јавних одношаја. Световњачки елеменат нема вере у вишу Јерархију; ова пориче световњацима праведно и целисходно схваћање и намеру уређења напшх автономних одношаја. То је слика напте цркве, нашег народа, којој сумњичење, неповерење, трзавица, немир, пркос и раздор ужасио жив колорит дају. И Јерархија и световњаци зажелише се мира п — споразума. Међу њима је јаз, преко којега се не може прескочити, њега треба испунити, па да се узмогну приближити песпоразумни: Јерархија и световњаци. Такав јаз испуњава обично узвишено, најчистије родољубље. У тај јаз не скаче онај, ко мисли о себи н за себе. У