Српски сион

вр. 2.

тај јаз скачу обично — мучеииди, који себе жртвују — ошлтим интересима. Наше свештенство је увек и вољно и кадро било и муку сваку поднети за своју цркву, за свој мили народ. Нама се чини да је ту време онет, да свештенство себе жртвује за нркву, занарод. Оно мора иснунити јаз, који је између Јерархије и народа. Свештенству мора веровати и Јерархија и световњаци. Кад свештенство, са свију крајева митрополије скуиљено, измерив на вази истине и правде, православија и родољубља, наше црквено-народно стање, изрече своју реч, тој речи, надамо се, повераваће цео парод. Ако и тој речи парод не узверује, онда је народ наш у скептицизму, који води к' очају, распаду, пронасти. Наше је уверење, да је скупштина целокунног нашег свештенства једна неопходност за нашу цркву. И ми очајно ванијемо: на пролеће, браћо свештеници, на братски збор и договор! Ми ничим не желимо ирејудиковати скупштини нашег свештенства. Свештенство ће на скупштини, изменом мисли знати установити најцелисходнији и најродољубивији правац своме деловању, умеће пронаћи мирном и разборитом речи најзгодније начине за постизавање успеха у своме деловању, а кадро ће бити сачувати и своју самосталност и у правцу и у начинима свога деловања, према свакоме, који би га хтео скренути са иута истине и објективитета, са пута његовог најбољег уверења на пут ситничарских интереса и тесногрудих рачуна. А што наглашујемо већ сад самосталност скупштине и у опште удружења свештеничког, не ћемо тиме никоме да ирејудикујемо, него отвореио изјављујемо, да ту самосталност сматрамо основним каменом, на којему треба да се зида наша организација, на којему треба да ночпва цео рад нашег удружења. Вез те самосталности не видимо ми гаранције за успех, за поетизавање цељи, коју би себи удружење имало поставити. Вез те самосталности у мислима, уверењу и оддучивању, ми ие можемо себи пи замислити свештенство на благотворном раду

своје цељи, свога позива, своје мисије, коју свештенство удруженим силама треба да врши у цркви и народу. Самостално свештенство може бити само на срећу и добро својој цркви и народу. Свештенство окуппрано, заробљено и потчин.ено утицајима, ма којих ситничарских Јготива, тенденција и смерова, а особито нартајских, остаће увек неспособно за ону вишу цел, којој је ноложајем и чином својим у службу стало. Самостално свештенство, самостална скупштина свештеннчка, чврста и слободна организација његовог удружења, слободна мисао, самостално уверење, властито суђење, сопствени мотиви, — то су услови берићетна и братска, родољубива нам удружена рада, апостолског нам деловања узвишена нозива свештеничког. С таквим очима ногледамо ми на свештеничко удружење, таквим га срцем желимо, реч такве прве скупштине хоћемо, у тим знацима мислимо и — победити! Где нема самосталности, нема ни умова. Слобода рађа мисли. У слободи ум царује! По туђој памети, к'о и без памети. Не мислимо никога вређати, ни судити, но констатујемо само Факат, да у нашем свештенству има и бива несамосталности доста. Ту несамосталност ми извињујемо, ме1>у осталим, ионајвише дезорганизацијом нашом, неузајмицом, сенаратизмом и међусобним индиФерентизмом. Наше је свештенство расцепкано, па га тако расуто скупља мало овај, мало онај, или и само иада овамо ил' онамо, ношено ветром сувременмх струја, њему најближих. А да је удружено, а то значи : да је на чисто са својим мислима и тежњама, да је одлучно којим иутем да удари на иољани јавнога нам живота црквено-народног, ишло би оно тим путем као једна Фаланга. Пред том Фалангом би се уклањали многи, а не би се свештенство клањало сваком на сусрећу. Ту Фалангу треба створити. Свештенство наше мора стати на своје ноге; својом главом мислитп, својим мислнма радити. Оно м о р а п о в е с т и з а с о б о м, а пе п о в а- *