Српски сион

Стр. 22.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 2.

да нас доведу у оно доба кимеријске иомрчине, кад је право песнице замењивало нравду, лакомство врлину, а лукавство знање. Дојако се веровало, да онај који се не може да узвиси над собом, добија карактер животиње. Данас се та вера проповеда, као једипо спасење за човечанство. На њој хоће дарвинизам да оснује царство божје, где ће сви створови бити једнаки. У социјалном животу само онај може напредовати у борби за опстанак, који је јачи. Што је слабо и кржљаво, болесно и кљасто, ваља да даде места здравом. Болестан не треба да живи; онје крив, што је болестан и ако је можда рођен такав. Тешко теби Дијогене, да си још данас жив, на тебе би се дигла највећа хајка, да сметаш напретку човечанства! Познато је, да су у историји умнога развића доста пута искривудани путеви. Али да је све оно, што је од Ликурга до данас на умном пољу учињено, заблуда, нијенико веровао и не може веровати. У осталом овим апостолима то није велик период; они су врло кракати у хронологији, те с хиљадама година исто тако раскошно располажу, као с једном годином. Не руши ли се тиме тако обожавана од њих једнакост људи? И за дивно чудо! Мноштво хуманиста исповедају те исте назоре. Ваљада не мисле, да болестан човек није из оне исте протоплазме, из које је и најздравији. Али да! Радије и лакше се усвајају готове идеје, него што би се ко упустио, да сам ствара. Али ко не би поверовао, кад Хекел са таком спремом својом, која се ретко постизава, онако озбиљно ствара читаву васнону на хартији, а дело му је тако лепо, тако примамљиво. Каква провала између те нове реФормације и Хришћансгва, које се будним оком дан и ноћ савија око постеље ништих и убогих! Па ипак човек једним неемишљеним кораком хоће да пређе ту бездну. Он ће је можда прећи. Но на скоро осетиће под собом несигурно тле, — где лагано са целом својом околином тоне у пропаст неморала, душевну смрт. Према том, што до сад рекох, јасна је и слика будуће културе, кад нас Дарвини-

зам оставља саме себи, да гутамо једно друго у Фаталној његовој борби. Па ипак за то Штраус и др. надају се, да ће уништењем Хришћанства боље бити. „Та Хришћанство је култ слепаца и просјака, који се не разуму ни у индустрији, ни у Фамилијарним врлинама, ни у патријотизму ни грађанским врлинама". 1 ) Изгледа ми из свега, да ти људи не знају историје, кад тако тврде. Зар беше човечанство сретније пре доласка Христова? Та Рим се пре срушио, него што су га се дотакли варвари. Али све разумем, кад се сетим Бихнерових речи : „ Материјализам би престао, кад не би нападао на религију". 2 ) Па зар не виде они данашње стање на западу ? Зар не виде да, дочим наука расте у аритметичном одношају, морал онада у геометричном ? Зар су они с таким моралом задовољни? Зар не знају они тесну свезу између морала и Физичнога здравља? Не расту ли сваким даном дијагностичке књиге? Није ли сифилис освојио велик део света ? Но они нису имали кад да посматрају душевне агенције човечије, или пак ове и не постоје за њих. Прво је сведоџба брзоплетности, а друго незнања. И једно и друго се казни. После свију тих принципа, од којих се човеку кожа јежи, Дарвинисте хоће и мало шале. Они допуштају и неку љубав према другима под именом симпатије. Треба помагати другом, но само ако и тај дотични мени користи у борби за онстанком. Треба чинити добро, но само ако је то опет по нас корисно. Мени је ово корисно, то ћу чинити. Колико људи, толко морала. Што је данае морално, сутра није итд. То су природне консеквенције њихове егоистичке симпатије. А има ли савести? запитаће ко радознало. Нема. То је болест, абнормална маниФестација организма, од које су само атеисте слободни. Као што видимо, и ово нас води старој мети, грубом егоизму. Другом чему нисмо се ни надали од Дарвинизма. Та љубав је само својство хришћанства. „ Јер је љубав од Бога и сваки, који има љубав, од Бога је рођеи, и познаје *) 81гаибз: „Вег а11е ипс! пепе 01аи1)е". 2 ) Јј . Висћпег: „№аигг ипс! ЛУјбзепвсћаЛ."