Српски сион

Бр. 6.

„СРНСКИ СИОН."

Стр. 85.

мљиште, те се сетио, е ваља ири уређивању црквених одношаја обазрети се и иа основно устројство цркве н на црквено цраво. Можда ћемо на том земљишту доћи лакше доћи до споразума. Само је др. Вучетић и овом прилнком учпнио једну погрешку. Прејудиковао је „својим мишљењем" црквеиом праву. Најпре је изрекао, да „по његовом мишљењу: свештенство се никако не може на сабору сматрати као сталеж", па је тек онда т о м е м ишљ е њ у тражио разлога у основном устројству цркве и црквеном ираву. А требао је најпре добро проучити непроменљивост тога основног устројства цркве, требао је најпре рећи све оно, што знаде из црквеног права, рећи онако, како то учи то право, па онда из свега тога извући закључак и мишљење, да ли свештенство може бити сталеж на сабору, који је црквени сабор, да ли у опште може и бити у томе сабору представљен иначе, а не као сталеж. Да је тако учинио, и он би свештенство у сабору признао за сталеж, као што је то учинио и др. Полит, а лепо и исцрпиво, са пуним достојанством озбиљнога мислиоца и објективитетом искренога родољуба, разложио г. Дане Станковић. Но др. Вучетић место да је тако учинио, он је просто злоупотребио црквено право. Ауторитетом цркв. права хтео је „своме мишљењу" прибавити признање и веровање. Осетио је и увидио и сам, да се па његову реч много не даје, па шта је нриродније за њега било, него веродостојност свога казивања и софистераја поткрепити изјавом: „овонисам ја измислио". А да не би који од „неверних Тома" рекао: „ако ниси ти, измислио је ко други", испречио је др. Вучетић ауторитет основног устројства цркве и канонично нраво, па сад — мир! Од како је високопреосв. др. Н. Милаш превео „Правила", приредио „Зборник" и написао „Црквено право", многи се то „џилитнуо" канонима, многи размахнуо и разметнуо ирквеиим правом, а богме — што је посведочено и на прошлом сабору — нонеко показао, како пије доста знати чита-

ти, него да треба и — разумевати опо што се чита . . . Ово се истина не тиче дра Вучетића, ал' њега ће се тицати, кад кажемо, да онај, који основном устројству цркве, које је ненроменљиво, даје „измишљен" смисао, да тај чини хулу па И. Христа, који је сам то устројство својој цркви дао и непроменљивим га осигурао. Др. Милаш у § 55. свога „црквенога права" вели: „по основном каноничком учењу православне цркве, сви чланови цркве дијеле се на два главна р е д а. Један састављају они, који су кроз особито призвање Духа светога на њих, позвани, да врше црквену службу, на име, да проповједају истиниту науку, да раздају благодатне дарове, да се старају о спасењу свију и о одржању спољашње уредбе црквене". Дру Вучетићу и његовом „мишљењу" није се допало учење цркв. права о особитом призвању Духа светога „позваних" и о њиховом старању „ о одржању спољашње уредбе црквене", него се ухватио за реч ,,ред", као за сламку, те, као што се чини, хоће том иоделом чланова цркве на два „реда" да докаже, е у цркви у оиште и нема — сталежа, ео јрво, да га не може бити ни у нашем сабору. Та му је реч добро дошла, да никад не изусти — сталеж. Кад је наишао на ту реч у цркв. праву, у којој, ио њеним словкама и словима, нема ни трага речи „сталеж", — ето за њ доказа „његовоме мишљењу", да се „свештенство никако не може на сабору као сталеж сматрати." А да је све то од дра Вучетића и сувише наивно, доказао је и сам др. Полит, 80СШ8 (1о]о1'ж сада дра Вучетића, кад је у своме говору идентификовао сталеж и ред као ј едио те исто. А тако и јесте. Ред је ис-то, што и сталеж у о в о м с л у ч а ј у, и ако иначе никада не може бити огДо оно исто, што 8^а1;и8. Јер н. пр. друго је нешто огс!о ђавГКапа, а друго је — вМпе есекбГавИсиз. И кад се о свештенству у нашој цркви говори с обзиром на његово право заступства у еабору нашем, и о нраву у опште у уређивању цркве наше у овим земљама,