Српски сион

Стр. 84.

бр. 6.

да. се ствара сталешко заступство оиде, где му разлога нема; нити бисмо могли одобрити унапређиваље ма којих „засебних" интереса на штету заједничких интереса целе цркве; нити бисмо могли, ма на који рачун, изазивати и подржавати расцеи између свештенства и народа; нити бисмо могли зажелити зависних избора; нити би нам савест, л»убав к цркви и народу, ма кад дозволила, да свештенство наше ставимо у службу протуцрквену п протународну. Али, ни један од паведених разлога против измене сабор. изборног реда није истинит, или иначе оправдан. Прегледајмо их редом. Да свештенство није и да не треба да буде у сабору сталешко заступство, доказивало се и тим, „што је сталешко заступство тековина проптлих времена", те што «ре „преживело", и по томе, не може му бити места ни у нашем народно-црквеноме сабору. И ако тај назор о „проживелости" сталешких заступстава не делимо — јер ових још има и данас —, ми га потпуно разумемо и ехвакамо и онда, кад га чак и у нашем црквеном сабору развија један др. М. Михајловић. р. Др. Михајловић је још само требао у сабору нашем „своје назоре" и о вери и о цркви развити и изнети онако, како их он у истини, према својим „научарским" теоријама култивише, па бисмо га онда не само ми, него и његови партизани и бирачи потиуно разумели и у нитаљу сталешког заступства. Али те назоре он је за добро нашао неисказати. У репрезентативном телу, у којем се о цркви толико ради, као у нашем сабору; у репрезентативном телу, које карактером свога делокруга носи на себи тпп црквени, као наш сабор, у томе ренрезентативном телу биће увек свештеничких чланова, и то не само као чланова цркве целе, или чланова народа, него као представника јерархије црквене, као представника власти у цркви, која се „оснива на божан/ ском ираву", в ласти, — „без кој е пе б и м о г л о б и т и н и с а м е ц р к в е". Свештенство је део Јерархије. Тај део Јерархије сам за себе и но себи чини емипентан сталеж у цркви и у иароду. Свештеници у сабору нредставници су тога дела јерархијског у сабору, иредставници су сталежа свештеничког, који у цркви постоји и који се никад преживети иеће, док год се пе преживи сама — црква. Ако наш народ дође — у корак са неким „тековинама" слободоумних теорија, — и до тога, да своју цркву прокламује без јерархије, онда ћемо ту цркву разумети без свештеничког сталежа, и репрезентативно црквено тело без свештеничког стдлешког застунства. Пре — никако! Хоћемо ли ми о н д а имати прилике, да у народно-црквеном сабору прославимо успомеиу на преживело сталешко свештеничко заступство, о томе нека изволи сваки размишљати, који се и у црквеном сабору иашем данас може да делектира са успоменом на преживела сталешка заступства као „тековином пређашњих векова". Др. И. Вучетић, као практичнији, није се позивао на преживелост сталешких застуиства у црквеном сабору, шта више, није се позивао ни на напредност установа у нашим уредбама, која је њему иначе тако за срце прирасла, него је своју тврдњу, да свештеници иа сабору нису сталеж, поткрепно ничим мањим, него баш црквеним правом и оеповним устројетвом цркве. Рекаоје: „Но моме мишљењу свештенство се никако не може на сабору као сталеж сматрати, јер чланови пркве, по основном устројству цркве, деле се на два главна реда, на свештенички и световњачки, или на клир и иарод, који у онштој заједтти тттт теже к остварењу цели, ради које је и црква основана". А да не би ко год номислио, е су разлози „његовом мишљењу", као само мишљење, од њега опет и з м и ш љ е н и, сматрао је потребним, да одмах дода: „ово нисам ја измислио, него тако учи црквено право". Ми смо захвални дру Вучетићу, што је бар том ириликом етао па позитивно зе-