Српски сион

С ТР . 102.

,СРПСКИ СИОН."

Б р . 7.

с к о п а, и т о у т а к о апсолутноме смислу, да без тога црква би ирестала б И Т И 0 II 0 , Ш Т 0 ј е С Т , и II. е 3 и Н 0 у стројство не би више билооно, које је установљено основатељем пркве . . . . Ово учење православне цркве саставља основу свега њезинога права". (§ 54.) „Ради достижења своје цијељи, црква је добила власт од самог основатеља цркве, да просвјећује своје чланове хришћанском науком, да их посвећује благодатним даровима и д а в о д и духовну управу н а д н> и м а. Ову власт врши она кроз н арочита лица, која су је добила сред ством аиостола од основател>а цркве, те пста су лица представници ове власти, и у томе се смислу пазивају пастири цркве и служитељи њени". (§ 56.) „ТЗласт Јерархије у цркви осннва се на •б.ожанскоме праву" . . . „те дакле без те в л а с т и н е б и м о г л о б и т и н и с а м е цркве; али пошто та власт није јерархији даиа ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављају верни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и снособностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и права њпхова морају бити признана од јерархије у свему, што се тиче цркве. А с погледом на карактер неопходности јерархичке власти у пркви, по правима јерархије-морају бити нормирана ирава световњака у црквн, и п р в а ј е п о з в а н а да руководи, а други су нозвани да судјелују у свему, што се цркве тиче". (§ 56.) И иосле оваквог учења цркв. права дра Н. Милаша, које је потпуно у духу каноничног учења православне цркве, др. Вучетић се пе дрза, он се усуђује нозивати се на њ. да докаже своју теорију о правилности, оправданости и потреби постојећег саб. изборпог реда нашег. Кад је оно узвикнуо: „Ово нисам ја измислио, иего тако учи црквено право", онда је био у кулминацији „измишљавања", јер је измислио, да је „његово мишљење" учење цркв. права, да је његова теорија о изборном реду реч тога учења.

Учење прквенога права је и сувише јасно и одлучно; основно устројсто цркве је прецизно. Задаћа и цељ цркве једна је за све и према свима члановима цркве. Тежња, да се та задаћа и цељ остварп, треба да загрева, и загрева у истини, све верне чланове цркве. Сви оии не само теже, иего и раде по могућстђу на томе остварењу у опћој заједници, која сачињава тело, којему је глава Христос, а које се зове — црква. Али, ако је једна цељ пркве, ако сви чланови њезиии у опћој заједници теже ил' би бар требали да теже к остварењу те цељи, из тога не излази још, да сви чланови у тој тежњи показују и да показивати могу једне и исте способности; не излази, да сви чланови врше и да сви вршити могу и морају једнаке дужности и Функције у тој опћој заједници; не сљеди, да сви имају и пмати могу једна и иста опредељења и положаје у тој опћој заједници, а при достизавању цељи црквене. Тежња к остварењу „једне" цељи црквене општа је дужност свих чланова црквених у опћој заједници. Али, у ком ће се правцу та тежња развијати, чиме ће она јачати и одржавати се, каква ће се средства за остварење цељи пабављати, како ће се ова употребљавати, када и киме? — све то ие спада ни у круг мисли свих чланова црквених, а никако у круг надлежности н „позваности". Јер ево „н е и з мишљ е н е" пауке црквенога нрава о томе питању: „Да се задаћа цркве постигне, установљена је у цркви особита власт, у којој су усредсређена сва она пуномоћја, која је Христос дао цркви". (§ 52.) „Ради достижења своје цељи, црква има своја нарочита лица, као представнике своје власти, има своје пастире". (§ 56.) А најбоље за оне, који тешко схваћају, или измишљавају учења нркв. права, говори § 55. Кад је др. Вучетић већ био код тога §-Фа, и из њега извадио само то, да сви чланови цркве „у ошптој заједници теже к остварењу цељи, ради које је црква оенована", а није хтео и оно друго навести,