Српски сион

Б р . 7.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 103.

што у том 55. §. одмах скоро иза тих речи пише, оида ћемо то учинити ми. Ево целог одсека тог у § 55. цркв. права: „Цркву, као тијело, којега је глава Христос, састављају сви они, који су примили крштење и који у опћој заједници теже к остварењу цијељи, ради које је црква основана. Као такови, сви чланови цркве зову се браћа, који једнаку част у божјој правди имају, сви су они подједнако свети и сви заједно састављају .једио свештенство. Али, као што у сваком правилно устројеном организму, сваки члаи мора да познаје своје мјесто и да зна дужности, које мора испуњавати, да би могао за тијем користити се и односним правима, тако исто мора да буде и у црквеном организму, и то, с погледом на светлост саме цркве, на узоран начин. Према овоме, м ора постојати установљена разлика међу члановима цркве, која оп р е д ј е љ у ј е п о с е б н у д ј е л а т н о с т њихову, и права и дужности, које они према положају своме у цркви им ај у". Дакле, као што се види, крај једне цељи црквене и једие тежње свих чланова црквених, да у општој заједници остваре ту цељ, црквено право са силним нагласцима истиче „установљену р азл ик у м е ђ у члановима цркве," истиче „посебну дјелатност њихову и права и дужн о сти". А све то, што смо до сад рекли, значи ово: док год у цркви иостоји међу члановима њезиним та разлика и посебност; док год у цркви буду постојала „нарочита лица"; док год у цркви буде постојала јерархија као „о со бита власт" и док год у цркви јерархија буде имала право руководства, — дотле ће: клир или по наособ свештенство, као део јерархије, као „пастирство" у цркви, и скуи „нарочитих лица", бити један сталеж, који ће крај јединства цељи цркве и тежње к остваривању те цељи свих чланова цркве, имати у в е к у „опћој заједници" у питању и у делу тога остваривања своју особиту и нарочиту реч да каже реч — одлучну. Преведимо ми то сада све на наш народно-црквени аутономни језик, и приме-

нимо све то на наш сабор и његов изборни ред. Др. Вучетић вели: „свештеници и световњаци имају једну и исту цељ пред очима . . . имају заједнички да заступају интересе цркве, а не своје посебне" и вели: „сваки посланик представља целу цркву, а не само оне, који су гацзабрали" и „ниједан не застуна (у оскудици других доказа и — опет) какве своје посебне интересе, већ заједничке интересе цркве и народа". Видели смо и чули смо што црквено право учи о свештеничком и световњачком реду у цркви и крај једне и исте цељи свих црквених чланова и крај тежње свих њих „у опћој заједници", да се та цељ оствари. То се учење може непоштовати, нереснектовати, извртати и ФалсиФиковати, али док је Христове цркве и док је Христос с њом, то се учење не да уништити нити у цркви другим којим — какве год теорије — заменити. Према томе учењу—које ми сви чланови цркве, док смо у цркви, респектовати и као светињу поштовати и бранити морамо, — према томе учењу, свештеници и световњаци и на нашем сабору, и ако имају једну и исту цељ иред очима, и ако „заједнички" имају заступати интересе црквене — онп ииак у достизавању те цељи, у заступању и остваривању тих интереса, иемају исту „делатност ",исте „дужности" и иста „права". И у достизавању томе и у томе заступању и остваривању сваки члан сабора има своје место и дужности и мора их знати. Сви чланови сабора имају једну цељ и заједнички заступају интересе црквене, и ми опет за то видимо, како један у сабору и у одборима и у клубовима ради и говори да се разапне, а други клима само главом, а трећи богме хоће и да задрема, тако га ннтересује цељ и интерес пркве, односпо, тако зна о чему се ту све ради, тако је ,,позван" за „заједничко" заступање тих интереса! . . . Откуд и та разлика кад је једна цељ? . . . Ал' тако бити мора; за то и има у сабору сваки своје место, своју дужност, а крај