Српски сион

Б р . 7.

У том једном угледајмо се на светитеља свога, па ћемо лако нодражавати његовој вери. Љубав спрам рода нам српскога, нека нам је подлога и покретач сваке мисли и сваког нам рада. Љубнте један другога, који се знате, љубите и све остале, који су далеко од вас, о ко јима само толико знате да су Срби. Та љубав нек се види из речи ваших, та љубав иег; иросијава дела ваша. Том љубављу вођени иођите путем, којим нас светитељ упути — просветом српском! Гајити српску просвету значи: гајити срнски језик, српску веру, српске обичаје. Верп, језику и обичајима српским учи дом родитељски, школа и црква, учи књига српска. Српска кућа треба да буде нрва српска школа српском детету. Нрва реч, што дете чује, нек буде сриска реч из уета материних, прва реч, што је Српче прозбори, нек гласи: отад, мати; прва молитва нек буде: оче наш; први обичај, што Срнче види, нек буде: божићиа слама, свечарска воштаница. богојављенска водица; ирви понос, ком отац Српче поучи, некбуде: „Ја сам Србин, српски син". Јер каквом иросветом родитељи дете своје задахну — онако ће дисати. После дома родитељског на реду је друга школа. Српском детету и та школа треба да буде српска школа — и српска црква. Само у српској школи и цркви сазнаће боље веру иравосалвну, језик свој, утврдиће му се осећај српски, љубав спрам свога народа, Само у сриској школи има лик св. Саве — само ту ће Српче запевати: „Ускликнимо с љубављу светитељу Сави". Светлост за духовне очи је књига — српска књига — српека светлост. У тој светлости читамо ирошлост, видимо садашњост — познајемо будућност нашу. Јер само српска књига нам каже: ум св. Саве, моћ Душанову, мучеништво Лазарево, јунаштво Обилића; она нам говори, ко беше хајДук срнски, ко беше гуслар српски, какво беше ропство турско; — она нам каже: Карађорђа, Милоша, Хајдук Вељка, Синђелића! Кад пак поновимо успомене, што нам се уз та имена славна нижу, прошлост нам ово каже:

С тр . 105.

Дичи се, Србине — са просвете, комјом св, Сава надвисио беше сада просветније народе. Вла срећа Србинова би — не да том иросветом св Саве предњачи осталим народима, већ да грудима својим штит обране буде туђем напретку — а иротив силе турске, тог душмана сваког наиретка. И са те нееретне, али дичне улоге ноноси се Србнне! Ропство сриско пак са онаке улоге није ли елавније — и од самог Душановог царства! А већом славом, већом диком, којн се народ још може нохвалити — него Србин, — који се нз 500-летног ропства ослободи сам својим умом и својом десницом, Па какви јунаци, какви карактери у тој најновијој победи српског духа! Само та једна борба, та славна нобеда јасно говори: Србин има моћи да живи. Само са те славе Србин с правом рећи мо же: Нема дичнијег имена на свету од имена српског. Но поред моћи, што нам гуслар српски нева — непоказујели већу моћ за живот полет духа Србинова — нанредак у утакмици душевне борбе народа! Ту нам књига срнска златним словима ниже имена славна — душе светле. Ту Доситије, ту Сима, ту Његуш, Бранко, ту Вук — Даничић — и остали — ту Сава Текелија. Ја само летом пролиставам сриску књигу — па ипак јасно видим написано: шрошлост славна —■ тело здраво а дух свеж — будућност сјајна. Но још нам нешто срнска књига каже: Дичи се Србине прошлошћу — поноси се садашњошћу. Јер што си имао и што имаш, све си својим трудом стекао — и све је твоје — ни нерцета туђег. Који су накданас моћнији, наиреднији од тебе, нек ти зајам врате, иа се онда мерите. Тако српска књига каже и то само српска књига каже. Она нам до врхунца уздиже понос наш народни. Она носн у себи снагу, која ће не само сачувати, што јесте, већ и створити, чега још није: иросвећеност, слогу, јединство, слободу! Колико год је дужност родитељска, да српској књизи децу своју поуче — још је већа дужност свакога Србина — и сваке Српкиње, од детињства до божје вол>е, да српску школу и

„СРПСКИ СИОН."