Српски сион

Б р . 12.

„СРИСКИ

СИОН."

С тр . 183.

Тако, тако стојимо ми са вером нравославиом, са тмм дивним аманетом наших давних ирадедова, са том небесном амајлијом, која нас је, ето, — Богу хвала — све до данашњега дана проводила крепко кроз толике еилне неногоде и опасности крајље! А томе недостојном ступњу нашега религијознога стања ми смо сами сви ио нентто криви — јер га ћутке и равнодушно трпимо. Док се ми озбиљно и много занимамо са најнезнатнијим дневним питањима, дотле преко наших крупнијих неудаћа прелазимо ћутке. Свака ништава ситница побућује нас на размишљање и на „мењање мисли", а овамо избегавамо, т. р. бојажљиво избегавамо питање о религији, или ако га и расправљамо, чиннмо то тек онако површио. Важније нам је дабогме „бистрити политику" и крвити ее са својом браћом него гледати, како-ли би да дођемо до временог и вечног спасења. Баља се дакле у овој ствари већ једном ставити на право више становиште, па топлим срцем, бистрим оком и далеким иогледом привести је њезином природном колосеку. Народ ваља дакле пре свега и што пре иробудити из његова верског индиФерентизма! Јер што ће више нестајати тога индиФерентизма, тиме ће се сигурније повратити у срца његова стара му нозната нобожност. Пад индиФерентизма свакада беше препорођај религијозности. ИндиФерентизам дакле ваља по што по то савладати, а савладаћемо га ласно, ако се само латимо посла са згодне, са надлежне стране. Та надлежна страна пак лежи у делокругу нашега свештенства. Само што се оно у данашњем перијоду налази у прелазном стању, те некако није кадро да се ода акцији, како би то ваљало. Када бацимо поглед на наше данашње свештенство, долази нам, као да живимо у дому пола новом, а пола старом, чији стари и нови делови стоје међусобно у неком јаком контрасту. Једни нам свештеници конзервативно дишу духом нрошле ноловине овЛга столећа и проводе своје преостале даншу мал' те не потпуиој неосетљивости према новим иотребама и нокре-

тима, јер им све то долази као неки протест против њихових давно стечених назора; а други опет у грознпчавој тежњи за напретком падају у другу крајноет губећи се по каткад у цепидлачењу врло ништавих ствари, као што беше нпр. прошле године оно писање о уређинаљу дотације и тому слично, дочим се о другим, крупнијим, важнијим потребама као што је, рецимо катихџзација, ие чује ни беле. Ну ја сам овом приликом далеко од смера, да пођем критички расматрати важности и вредности једног ил' другог предлога, или да може бити опширније покушам истраживати мотиве тим тежњама. Мени је само то .једино и опет пружило перо у руке, да укажем на стварно стање наших прилика, па да и опет потсетим надлежне Факторе на онај правац, који ја сматрам за најбољи, да доскочимо нашој невољи, нашем злу. Што се тиче првога, држим да је већ и са горњим ретцима довољно разложено, а што се тиче другога, то ћу утрошити у то само тек неколико летимичних речи. Деветнаествековно је искуство, да реч Христова покорава свет, одржава цркву и лечи њене ране. Ту реч разноси по свету ироповед. Жива је реч медијум за слово Божје. Реч Божја и проповед стоје дакле у неразлучној свези. Једно се без другог неда, ни замислити. Бера бива од проповеди, јер дабогме: кдклџ \ј-к'кр$к>тж, егоже не услмшаша; какшже услмшатх везх пропок г кд8|0фаги> — рекао је св. Ап. Павле (Римљ. 10, 14). Па када је с .једне стране то тако, и када с друге стране видимо, како међу нама на поврпшну снажно избија отуђеност од св. Јеванђеља и диФеренција, у којој многи стоје према њему; зар тада није близу памети, да ћемо се против ове невоље најуспешније моћи борити једино нроновеђу слова Божјега? Еле је нарочито за ове наше дане проповед од неизмерие важности, од огромног замашаја. Мелем ранама, што су их свиколики разни узроци нанели нашој цркви за ово неколико последњих деценија, лежи једино у проповеди. У проноведи налазимо ми благосдовец излазак цз ових наших