Српски сион

,СРИСКИ СИОН.'

Бр. 12.

Стр. 184.

непогода, једиио сретство за достизавање бољитка нашег — једшш спас иаш у овим опасним временима. Јер ће марљиво проповедништво из тиха радити на добру нашем душевном и утецаће све интензивније и благотворније на духовни наш правац и почеће да управља не само нашим приватним, него и јавним одношајииа и изравнаће ове плачевне противности наше садашњости. Па ваља нам дакле проповед неговати свом дунтом н свим срцем. Њу нам ваља у нрвом реду неговати, ако смо ради, да се што пре и што темељније поврати у срца наша лепа вера православна. Пренимо се дакле и подигнимо и опет веру нашу до оне висине, на којој је била, када оно она беше највећи украс Србинове душе, па и учитељица и васпитачица његова, чувајући и уиућујући га брижљиво стазом како приватнога, тако и јавнога живота. Не дајмо дакле, да тако многи чланови наше цркве сами себе осуђују на одпадништво од ње! А садашњост је наша баш и сазрела за тај и такав рад. Јер су религијозне потребе садашњости велике и све више расту. Нема сумње, да наш народ некако и несвесно јако чезне и бори се за бољитком у том погледу. Иоле бистријем оку то се не може омаћи. То нам позитивно доказује и само оно опће радасно примање реФормисања наше богословије, а негативно — нрелажење у Назаренство. Ово је дакле дивна ора, када се на у-

парложепој њиви може иорадити успешно, како би нам могла уродити тако обилатим нлодом, да би се наш парод њиме могао безбрижно хранити. . . . Веће славе од оте за наше доба ие може бити! ■Што се пак тиче пута и начина, како ли да се тога великога посла латимо са надлежне страпе. ја све једнако држим, да бољега пема, него ако наше свештенство за то озбиљно и савесно саремимо , а то ћемо — као што сам оно недавпа у 3. и 4. бр. овога цењенога листа рекао — најбоље постићи онда, ако иаше богословце будемо ослобађали и вежбали за ироиоведништво на оном иољу, на које та света дужност и сиада; то Иемо најбоље иостиЛи тада, ако нашим богословцима, а наиме „ иасторалистама" дозволимо, да и за самога свога ђаковања ироиоведају у св. храмовима. Држећи, да смо и са толико увиђавпима рекли доста, ми се за сада уздржавамо од даљега разлагања ове ствари. Ну како ће се крај свега тога јава развити према горњем разматрању, ми дакако да не [можемо знати. Није то баш ии наша ствар — него једино да вршимо своју дужност: радити на унапређењу свете наше православне цркве према силама својима. Ипак не можемо, а да не заврншмо са поновљеном напомепом : да нам је религијозност, та Србинова ирва и иајвећа потреба, у великој опасиости — а да ћемо ту давнашњу врлину нашега народа моћи усноставити једино вредним проповедањем. Огњеслав.

НШШ САШШ. (Наставак).

Једини разлог, који би —кад би истинит и оправдан био — доказивао потребу и целисходност садашњег начина избора свештеничких посланика, а штетност и опасиост иачина, предложеног по одбору 15-рице, био би у тврдљи, да су — „но данашњим околностима" —готово искључени слободни и не.зависни избори свештеничких иосланика, и да би тим изборима онда виша јерархија, а носредством ове и државна власт могла увек у сабору створити себи већину, и њоме

своје (разуме се сигурно иротуавтономне и протународпе) тежње остваривати и цељн постизавати. Др. Полит је рекао : „ио данашњим околностима" не би избори свешт. посланика били слободни и независни; а др. Вучетић се боји за ту слободу и независност ради власти, која је и „колика је по новом предлогу за „народноцрквенн устав" дата енископату над свештенством", а којом би свештеиици „приморанн били