Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 267.

и извијању трила. Није имао баш бог зна како лепог гласа, али беше рутиниран. Прота Танасија био је зет неког нароха крушедолскога, Александровића, и као зет крушедолски имао је прилике, да у Крушедолу пер®ектно — тако рећи на извору — научи ијеније. По жељи патријарха Рајачића иојао је он црквено пјеније Корнелу Станковићу —- чувеном сриском комнозитору; Станкввић га је у ноте ста.вио, но само га је нрема правилима и захтевима музике у многом изменио. Од Јанићија научио је нојати тадањи придворни калуђер — а носле владнка пакрачки Никанор ГрујиЛ, који је имао и леп глас, а и особиту вољу за нојање. Он је много што шта и на своју руку удешавао. а главно му је дело, што ]е „Хвалите" на арију „Тон деспотина" за нојање удесио. Прнповедају, да се он често са нротом Стаматовићем натпојавао. Некако у то време пре или после увесељавао је новоеадску саборну цркву својим умилним гласом и вештачким појањем прота Данило ЛетровиЛ. А хвале и некога новосадскога пои Илашу ФоклиКа,, а не мање и ■Јакова ЖивановиИа, бившега проФесора у карловачкој гимназији а после „књажеско-сербскаго секретара". Иза свију ових одлично место заузима Димитрије Лоиовић, најпре парох сомборски, иа онда катихета и нроФееор сомборске преиарандије ; за кога веле, да се у пјенију усавршио под руком пароха сегединекога (а после ироте) Павла Стаматовића, с којнм је у Сегедину више година ђаконисао. Од Димитрија је поеле многи сриски учитељ савршено појати научио Познавао сам једнога његовога ђака, а после Јмога бившега учитеља Милана ЂукиЛа, који Је од иопДимитрија све до ижице примио и дивно појао. Напред сам већ споменуо име о. Спиридона Или%а, данашњега игумана раковачкога. Он је такођер био ђаком Крестићевим. Ја га до душе нисам слушао иојати, али они који су га слушали веле, да је велики и можда највећи данашњи вештак у нојању, Он и данас још у својој 73. години поји Крестићево грчко појање у правој својој оригиналности. Но он је учио појати не само од Крестића, но и од калуђера крушедолских, а но нешто и у препарандији сомборској. Бивши архимандрит раковачки Лаврентије ГершиЛ спадао је такођер у своје време у коло

врсних појаца. Он је једном приликом на велики петак у „плачу матере божпје" и самога калуђера Јанићија скувао и за појас задео. Лаврентије је умрво 1877. Јаврентију ни најмање није у вештини, а ни у гласу уступао бивши крушедолски архимандрит Сава ЛавшиевиЛ (| 1883). И ја сам га познавао, и њега је слободно уврстити у број особитих вештака, као и његовог школеког друга, пароха пештанског Симу КостиЛа. Хвале и некога пои -Јоцу ирншкога (ЈовановиЛа) као вешта појца свога времена. И садањи парох ирншкн Васа НиколајевиЛ један од чувених појаца, само му је глас доста крут и ненокоран. Као вешти појци, који су имали и умилне гласове а и праве појачке вештине, сномена су вредни: поп Лаја МихајловиЛ (Немеш) дугогодишњи ђакон новосадски и учитељ, н бивши архимандрит хоповски, а потоњи владика шабачки Самуило ЛантелиИ. Пои Пају слушао сам доста пута иевати у Карловци, и морам рећи, да је својим славујским или анђелским гдасом ирисутну нублику увек задивио. Пантелић је за мога бављења у богословији слабо појао због болести, али је доста иута служио, иа судећи по његовом звонком гласу и ирекрасном служењу, држим, да је морао бити и у пјенију уметник. С особитим нагласком морам споменути име г. Гавре Ђољарића. Ја га немам срећу познавати лично, а нисам га никад ни чуо појатн, али његов труд на иољу црквеног пјенија говори већ, да је у ијенију каиацитет. А то потврђују сви они, који су га кад чули појати, а потврдила је то не давно и сриска штампа. У коло вештих и добрих појаца сиадају још и ови: Ђура Попови/!, парох карловачки и бивши учитељ појања у карловачкој богоеловији за време патријарха Германа Анђелића. Поп Ђура је многе ствари научио од потоњег архимандрита крушедолског Саве Павишевића, кад је Сава био проФесором у гимназији карловачкој. Ђока ЛешровиЛ (сада Герасим) мандатар будимски, бивши катихета у препарандији сомборској а у потоње време нроФесор на карловачкој богословији. Г. Герасим је сигурно своју иојачку вештину поцрнео од свога оца — пароха мартоношког Петра — а после је рекао бих много штошта нримио од Димитрија Поно-