Српски сион

Бг. 17.

„СРПСКИ СМОН."

С тр . 269.

гословије познати су као вешти појци ови босански и херцеговачки синови: ј учитељ Богољуб ЛешрановиД, нак калуђери : Стеван ПетрановиЛ, Филарет ПетровиК, Петар ЦрнчевиИ, Јаков ПавловиИ, Александар Шушкаловић, Лукнјаи АранатовиЛ (после се потурчио), те Сава КосановиЛ, бивши митрополит дабробосански. Наравно да се сви ови не могу мерити с нашим невчикама. Али у Босни и Херцеговини они бијаху у своје време најбољи. Понајбољим пјенијем ноносио се увек Мостар и Сарајево. Лено и складно пјеније дало се чути и у Тузли, Требињу, Дрвенти, Тешњу и Бјелини. С похвалом се има овде сноменути, да је у неговању и распростирању и пшрењу црквеног пјенија карловачкога особиту ревност показао Сава Косановић, који је неколико младића са дивним гласовима одабрао и правилно их појати научио био. Част му! Бањалучкој богословији (трајала је од године 1866. до 1871.) има Босна и Херцеговина такођер много захвалити, што је она приличан број својих питомаца црквеном нјенију вешто и правилно научила. Понаособ хвала ту иде тројици врсних њезиних наставника из Београда, који су живо настојали, да синове српске ХерцегБосне леном и правилном пјенију обуче. Та тројица бнјаху: Петаар Митровић, Ђока Лазаревгсћ

и Сретиен Теодоровић. У тој богословији поцрпео је своје појачко знање и данашњи прота и катихета сарајевских школа Петар Ђенић. После окупације много је доиринео промицању карловачког црквеног пјенија Таврило Вољарић, катихета сарајевске гимназије, који у том послу сваку похвалу заслужује. Бољарић је иосле Крестића, Чупића и Јанићија данас најбољн вештак и зналац црквеног нјенија. Он је својим трудом Српство много задужио; та да није њега, и оно мало пјенија што га имамо, проиало би. Евала му, што га је сачувао ! Штета само, што он није учитељ ијенија у богословији Рељевској. У Далмацији је црквено ијеније карловачко вероватно одомаћио Јеротеј МутибариИ епнскоп, јер судећи ио речима ј архимандрита Герасима Зелића (види његово „Жите" штампано у Будиму 1823.), којима он описује јадно стање цркве наше у Далмацији и Боки Которској, рекао бих, да га тамо није ни бнло никаквога, осим нешто по тамошњим манастирима. Какво је пјеније у браткој нам Црној Горинадамо се, да ће нам с временом рећи Сунде, чићева „Просвјета". Бараждин, на Лазареву Суботу 1893. Лазар Богдановић, парох.

ШСЖЕ САШР&. (Наставак.)

Рескрипт је уредба, која и данас важи. Др, Вучетић је рекао, да су саборски одбор и одбор 15-рице при градњи једног устава „дужни били строго се држати оних главних и основних начела, на којима се оснивају садање уредбе". Разуме се, јер т о ј е б а р л о г и ч н о, да би др. Вучетић гласао за онај део „устава", у којем би та главна и основна начела задржана била. Да видимо је ли тако учинио он и његова странка. § 90. предложеног устава гласи: „У погледу избора нароха и ђакона испитује епархијска конзисторија по истеку проиисаног рока у првој редовној седници својој молбепице стеченика и од оних, који имају сва прописана својства, бира, ако их има више,

пајмање тројицу, који су најбоље оснособљени н иредлаже пх црквеној онштини на избор". „Ако би одстеченика само један имао нроиисана својства, то се има стечај поновити, па у случају, да и ио други пут не буде више, него само један оспособљени кандидат, предлаже се исти оиштини радн избора, а у колико га општина не би хтела за сталног изабрати, поставља епарх. конзисторија администратора на годину дана". §. 91: „.... Који од предложених кандидата добије н а д п о л о в и ч н у већину гласова, сматра се за изабраног и избор се подноси еиарх. конзисторији на потврду." „У случају томе, да ни један од предложепих кандидата не добије при првом гласању надполовичну већину, предузима се уже гласање