Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 18.

половину свеколиких Назареиа у целој широј Угарској краљевини. Многи наши свештеници тешкају се, да је назаренска јерес изгубила већ своју првобитну чмр и драж за наш народ, а ми међу тим видимо, где се с године на годину све више и вигае нашега народа кужи кугом јереси назаренске. Српскоме Назаренству у митрополији карловачкој биће да је легло баш у бачкој епархији, јер на земљишту бачке епархије, у Пачиру, родио се и живео је Стеван Калмар (Кремер), који важи за најврснијег апостола, и иза некога ЈБудевита Хемжејија за другога оснивача назаренске јереси у Угарској. Калмар је иочео Назаренство ширити најнре у Пешти, али кад га 1854. год. отуда протераше, дође у Пачир те ту и у околини почне проповедати веру назаренску. На скоро је уз Пачир и Суботица постала неко средиште секти назаренској. Доцније су таква средишта постала: X. М. Вашархељ, Сегедии и Темишвар. Међу Србима појавило се Назаренство око 1865 — 1866 год. по свој прилици најпре у Пачиру, а после и у другим местима, где нага народ живи. Данагањим даном има већ Назарена у 3 / 4 цркв. опгатина бачке епархије, а ако се и у будуће буду тако ширили, као иотоњих година, биће их у свима нагаим цркв. опшинама — јер је то зараза, која се шири, као и свака друга зараза. Највигае Назарена има данашњим даном у жабаљском протопресвитерату: 587 душа, за тим у сомборском: 439 душа, па онда у новосадском: 295 дугаа, и најпосле у ст. бечејском протопресвитерату: 234 душе. Крајње је време, да се напте духовне власти и наши свегатеници озбиљно размисле и изнађу згодна средства и подесне начине: да се гаирењу јереси назаренске на нут стане — јер пуко игноровање назаренских следбеника није никакав лек против ране, која све вигае разједа тело нагае срп. прав. цркве и нагаега народа. На завргаетку овог одељка о парохијама у бачкој епархији, имамо да проговоримо јога о тужном и жалосном несраз-

меру између случајева рођења и умирања у бачкој епархији за 1892. годину. Онасна и нерећна болест вратобоља. нокосила је прошле године у бачкој епархији толики број нејаке срп. прав. деце, да бисмо морали ту 1892. годину црним словима уписати у књигу наше најновије прогалости, те семолити Богу, да нас не посети са јопт којом таквом жалосном и несрећном годином, у којој је за 608 срп. прав. дугаа више умрло, но гато се родило. На име у целој бачкој епархији родило се у току 1892. год. свега: 5 718 срп. прав. деце, а умрло је 6.326 сри. прав. дугаа, те је тако број смртних случајева премагаио број рођења са 608 — гато је за једну годину и за једну мању епархију, као штоје бачка, заиста тако велики и грдан губитак, да га сваки искрени и прави родољуб са сузним очима к знању узети мора. Јер светски статистичари са жалошћу констатују већ и то, када у извесној години број рођених дугаа не надмашује број умрлих у оној нормалној мери, која је нужна, па да умножавање народа иде постепено сигурним кораком у напред. А шта да речемо ми, када видимо, да нам и онако малобројни народ само уједној епархији, и тек у једној години, има за 608 нових побушених гробова више, но што би их и по најлошијој нормалној мери имати могао. Зар ми, слаби и нејаки, да немамо суза над толиким гробовима, који су нам нарушили и покварили ону правилну сразмеру, која у најмањој мери тражи само то, да се сваке године, ако не вшне, бар толико роди, колико и умре, те да се не ру гаи равнотежа' у бројном кретању нагаега народа. Не имајући до данашњега дана наше црквене и народне статистике, на жалост, ми и не сазнајемо за такве тужне и немиле појаве у животу нашега народа, иа с тога такве појаве ирелазе преко наших глава, а ми их и не опажамо. А кад их и не опажамо, кад и не сазнајемо за такве грдне губитке — онда није чудо, гато немамо суза, да их оплачемо, те после плача и туге да разбирамо средства, нутеве и начине, како бисмо такове жало-