Српски сион

О тр . 311.

знања и вештина људских и изићи пред очи у највеличанствеиијем облику и засијати у природној и нлеменитој лепоти као да је с неба послана од оца, да теши децу љегову на земљп. Да би даље вера имала праву и велику важност нред нама, морамо бити уверени о њезиној истинитости и божанском пореклу. Све док се сумња гнезди у срцу нашем, док нам истине вере изгледају као вероватне слутње а нрописи њезини лена и корисна правила за живот, дотле никад не можемо осетити сав мах сиаге, којом нас вера поправља и умирује, нигда не можемо бити тако добри и срећни, колико би могли и требали да будемо. Ми морамо учење вере за вечиту истину сма трати, а пронисе њезине као законе својег највишег госнодара и судије. Само тако мишл.ење чини је важном и светом, даје јој моћи и угледа, без којег она не сме бити као владар срца нашег и путевођа живота. Но није доста упознати истине вере и веровати у њих, него треба да пас вера заиста и води и управља крмом на броду живота нашег. Нама ваља оним нутем врлиие и среће ударити, који нам вера показује; њезиним духом треба да дишемо и да све своје кораке одмеравамо према пронисима њезиним. Она тражи од нас послупшост, она нас не учи, не нонравља и не умирује против наше воље и без нашег учествовања. Она износи на трпезу своју најздравије храНе радозналом духу нашем, али нас не приморава да седпемо за трпезу и једемо од њезине спасоносне храие, која нас снажи и освежава. Она ће нас узети за руку и водити ио нуту врлине и среће, но мн сами морамо поћи тим иутем и не смемо скретати с њега, ако смо ради да веру имамо за санутницу. Она пам обећава светлости, номоћи и утехе, но ми се сами морамо иослужити том светлошћу, помоћу н утехом. Ко хоће да схвати праву вредност вере, тај јој се мора предати свом душом свагда и свугде и у свима околностима, тај мора увек онако мислити, како га она учи, и онако радити, како му она налаже. Не сме је изневерити ни у свакидашњем животу својем. Она уз њега

мора бити не само при службама божјим и у богомољама, не само ирост тешилац и номагач у невољи. Она презире оне, који се њој у нужди и несрећи обраћају, а отресају се у добру. Она ваља да је наш први саветник у свима предузећима и пословима нашим, пратилац у осами и у друштву, иајверпији пријатељ у срећи као и у несрећи, кроз живот као и на самртном часу. Само тако ћемо праву вредност вере сазнати и у њој гледати драгоценије благо него све сребро и злато целога света. Вера нас чини мудријим, бољим, веселим и задовољним, она нас учи да уживамо у садашњости, отвара нам најдивније изгледе у будућност, обриче вишу, бескрајну срећу. Познавање истине, воља и снага за извршење доброг дела, спокојно и задовољно срце, умереност у срећи, утеха и издржљивост у несрећи, нада у животу и на самртном часу, све су то дарови вере, без којих није среће и задовољства. Рекосмо да нас вера чини мудрим; у њезиној се школи учимо најпотребнијем и најважнијем знању. Без ње би непрестано трапали по мраку и лутали странпутицом сумње, не би ништа знали за своје порекло и опредељење, свет око нас био би нам велика, нерешена загонетка. Без вере би се сурвао дух иаш у ионоре сумње и очајања. Без ње би се изгубили у великом мноштву ствари, које чине васељену, осећали би се осамљени и напуштени, међу толиким живпм створовима не би нашли себи ослонца. Да иије вере, ко би нас водио поузданом стазом при мишљењу и испитивању нашем, шта би нам био смер жеља и тежња наших, без ње не би било копче, да пас у једну целииу ирикопча са осталим светом; као оно детенце, када га бездушни родите.т>и одмах ио рођењу одбаце од себе и одреку га се, тако не би били на чисто, коме да благодаримо за живот, ко се стара за нас, ко нас држи на овом свету, под чије се окриље можемо склоиити, и од кога смемо очекивати помоћи н .љубав родитељску. Вера нас избавл»а од овог мучног положаја, опа нас изводи на чистину; води нас путем иетине и извесности. Она нас учи познавати Бога и одношаје, у којима с / *