Српски сион

С тр . 312. „СР11СКМ

њим стојимо; она нама и целом свету истиче једног заједничког творца, управитеља и оца; она на све светлост расипа; све у једно спаја; у све улева живот и ред; даје свему важност и достојно место. Кад вере имамо, не осећамо се више самохрани и напуштени у овом бескрајном и неизмерном свемиру; нисмо више јадна играчка у рукама случаја или судбине, нити више незнатан, слабачак и бесвестан створ, који ништа не знајући о иореклу и оиредељењу својем блуди без заштитника и вође по пустињ'и овога живота, док га данас сутра смрт као плен не уграби. Од вере вођени нађосмо Бога и у њему најмудријег и најмилостивијег оца нознасмо, који зна за нас и љуби нас, јер смо деца његова, која носе његов лик, која јесу, живе и постоје у њему и кроз њега. На чисто смо зашто и нашто нас је створио, знамо да над нама надзирава и о нама промишља и ништа не може раскинути везе, које иас везују с вечним и неизмењивим Богом. Како сад све друкчије изгледа, што је око нас! Како у сасвим друкчијој, светлој слици излази свет пред очи наше и како његова величанственост и дивота диже и увесељава дух наш! Сада докучисмо први, вечни и иајсавршенији узрок свега, што јесте, што је било. и што ће бити, нознасмо Бога, којег свака трошица прашине. свака травка, свака зверка, сваки човек, сваки анђео, којег и небо и земља као свемогућега и свемудрога, као сушту љубав славе и величају. Свуд у наоколо докле допире поглед душевних и телесних очију, видимо само лепоту и ред, свугде живот и радост, где у зачетку а где у цвету и јеку. Сада нам све, велике и мале, видљиве и невидљиве ствари, зрнце песка на обали морској и животворни извор светлости у најтешњој свези стоји једно с другим; све је дело једнога најсавршенијег духа; све чини једну целину, у којој ништа није излишно, без смисла и ништа шкодљиво и рђаво, и којом управља сам створитељ њезин. Све ово знати — зар није мудрост над мудрошћу и зар је пожелети веће мудрости за човека ? Али као што нас вера чпни мудрим, тако исто чини добрим и врлим; а то је један више

СМОН." Б Р . 20.

доказ, од колике је важности она. Вера је веза љубави, најтешње сједињење творца са његовим створењима и самих створења једно с другим. И ова љубав и овај спој сваком срцу човечјем, које одушевљава, даје нова духовна живота, нове воље и снаге за извршење добра дела, више духовног живота, више воље и снаге за вршење дужности и врлине него ма који други одношај ствари. А и како да не! Зар неће имати пред нама угледа закони, које нам је поставио наш створитељ добротвор, отац и судија, који сваком оном, ко слуша заповести његове, обећава најлепшу награду, а оном, којтг их нрекрши, тешке казне. Како нам морају изгледати строги и свети ти закони! Па када ми тога оца, тога законодавца свуда у делима његовим видимо, свуда слушамо глас његов, где иас учи, соколи и опомиње, када га свугде у најцрњој тами као и најјаснијој светлости признајемо за сведока нашег мишљења и делања, хоћемо ли се онда усудити да ма шта мпслимо и чинимо, што се ие слаже са вољом његовом ? Хоће ли нам не достајати снаге да у његову присуству, пред лицем његовим радо учинимо добро и право? Но осим што вера удружује створења са творцем она још зближава и снаја и саме створове једно с другим; она и нас братими са свима ближњима нашим, учећи нас да смо свиколици деца једнога оца небескога, да сви скупа чинимо једну велику породицу, којој је отац и глава Бог. И ко тако мисли и осећа, тај живи међу самом браћом и сестрама, који су с њим једнога истога ностанка и на једно одређени. Тога ће веселити поглед свакога човека, дарови способности и моћи његове, радост, срећа и заслуге. Хоће ли моћи онај, којега братска љубав загрева, брата својега у чем било оштетити или му што на жао учинити ? Од тога је далеко свака охолост, свака завист, свака мржња, свака равнодушност, а срце његово пуио милосрђа и сажаљења према брату који страда. Ко Је мудар и добар, тај је и весео и задовољан; вера, која она нрва блага пружа, нуди нам и ова друга. Јест, ко се по њезиним прописима влада и верује обећа-