Српски сион

Б р . 20.

„СРИСКМ СИОН."

С тр . 313.

њима њеним, томе су груди пуне радости и спокојства; тлј је уверен, да ће му се опростити сагрешења, да ће наћи одобравања у створитеља и Господа; тога не мучи и не криви срце његово; тај ужива сласт мирне савести; кога она води и ко њезиним очима гледа, тај је целим светом задовољан; задовољан Богом, у којем види најмудријега и најмилостивијега оца својега, од којег само добро очекује; тај је задовољан уредбама и установама у свету, јер од Бога потичу; задовољан иолонгајем и околностима, у које га је Бог ставио, мером снага и добара, које му је позајмио, судбом коју му је досудио, знајући да је све то одмерено ирема његовом опредељењу и да се све његовој срећи клони; задовољан је самим собом, јер је свестан о својој честитости, задовољан свима ближњима својим, јер пе мрзи ни једнога, него све с једнаком љубављу грли, свачијем се добру радује, а спроћу слабих и грешника има стрнљења и обзира, задовољан свим што види око себе, јер је све онако, како преблаги творац хоће. Чије стазе осветљава светлост вере и кога она одушевљава, томе се отварају са свих страна извори радости чисти и нецсцрпиви, тај ужива више среће него најомиљеније чедо њезино, тај се радује Богу као оцу и добротвору, радује се сину његову Исусу Христу као Спаситељу и Госноду, радује се својим способностима и моћима, високом определ>ењу, радује се свему добром и леном, што се у свету збива; радује се људима као браћи својој, као деци својег оца небескога, као саучесницима и заједничарима будућег блаженства, радује се свима мртвим и живим створењима, јер су све то дела руку његова Бога, ликује на бесмртност своју. На овом веселом срцу, задовољству и разноврсним радостима има да захвали вери. Белика је вредност њена и она је најдрагоценије благо човеку.

У свима ироменама, што пређу преко паше главе, у свему што радимо, што нам се догађа; у срећи и несрећи; кроз живот и иза гроба вера нас води, креии, блажи и увесељава. Она свему даје други вид, олакшава све терете и јаде, она се увек уз нас нађе, кад требамо савета, помоћи или утехе. Она нам заслађује весеље и уживање. Имамо ли да испунимо важне дужностн или да свршимо какве мучне послове, вера нам их олакшава и облагорођава уверавајући нас, да их је сам Бог наложио, да смо ми у служби божјој и да све што радимо са његовим знањем и одобрењем радимо. Допаднемо ли беде и опасности, она нас учи да дигнемо очи и срце к небу и у оног молимо помоћи, који и на небу и на земљи чини што хоће, а увек добро и праведно. Дођу ли на нас искушења и зла, која нисмо заслужили, нећемо роптати, него ћемо их подносити с детињском иокорношћу, уверени, да ће све на добро изићи. Ако нам не испадну за руком племените замисли и тежње се не остваре, жртвоваћемо своју вољу вишој и мудријој вољи ои,а и Бога нашег, а наш труд и рад неће пропасти, јер у царству, у којем Бог царује, не може угинути ни једно добро дело. Ако нам је тешко бреме старости, ако нас снаге издаду, уздање је наше у Бога, који нас ни као одојчад ни као младиће ни као зреле људе није нигда напустио, него се увек бринуо за нас, па ће се и од сад навек бринути. Загрми ли смрт, не ћемо се препасти, видећи у њезину гласу глас нашег опа небескога, где нас, децу своју, зове к себи из овога живота у други виши, где нас виче, да се врнемо из туђине у завичај. Вером окренљени с радошћу се одазивамо овом позиву и утешени ступамо на мрачну стазу смрти, која је мост, што води к јасној светлости и к вечитој, бескрајној срећи. Амин. Милутин Гавриловић, свештеник.