Српски сион

С ТР . 314. / „С РПСКИ СИ ОН." јр. 20. 1114 01 ЧУЛ I IОЈА ЈОШ ЛДНА Ш, ОДГОВОР ПРЕЧ. Г. ЈОВАНУ ЈЕРЕМИЋУ.

Удар нађе искру у камену; Без њега би у кам очајала. „ Горски Вијенац". Ја се не налазим ни на каквој невољи, нити 1.у дакле проговорити коју реч за невољу. Ко ставља какав спасоносан предлог за народ свој, тај се мора задовољити и са но којом мањом или већом неугодношћу, са по којим јачим или слабијим нападајем — што све нотиче често у првоме реду из предрасуде нрема личности, или према новинн уоченога преображаја. Но је-ли сам предлагач јасно поњао чистоту свога смера, и озбнљно премерио сву његову важност, тада он са великим иоверењем гледа веК у саму најскорију будућност — он гледа у сигурну скорашњу иобеду свога умишљаја и у дивне илодове његове, те дакле и не налази за нужно, да се на све разноврсне нападаје н подметања озбиљно обазре Има-ли предлог сам по себи довољно животне снаге, тада ће он и тако сатрти све противне „разлоге" нападачеве; а је-ли нредлог нерасудан, неиромишљен, тада бн га и ма какав делија на перу залуду штитио ма н неиробојним каквнм оклопима и штитевима. Па шта бих ја то ипак хтео? Хтео бих да се мало позабавим са чланком преч. г. Јована Јеремића, цароха бачиначкога: „ Еиархијски ироиоведници, њихови иротивници и иитање нашег ироиоведништва". Јер ћутање од моје стране, баш нарочито у овој прилици, сматрао бих ја за велику омашку, коју себи не бих могао никада опростити. Но хитам одмах са изричном изјавом, да нису никакви лични обзири, који ми пружају перо у руке — ма да ипак не могу пропустити, а да не приметим, е ја из целога тога писања преч. г. Јеремића против мене као да видим неки црекор, неки укор, што сам се и ја, још тек универзитетлпја, још „голобрадо момче", усудио да рекнем коју у тако озбшвној ствари, па уз то још и „ровашио своју осуду печатом мудрости универзитетске, као патентом за сваки безобзир"; као да ми хтеде довикнути: вала, кардаш, немаш куда амо: што смо ћели, то смо учинили овђе теби не има исета;

као да држи, е ми је са својим умовањем „једаред за свагда" оковао : на ноге двоје букагије, а на руке двоје белензуке, а на ноге синџир гвожђе тешко, те ћу већ једаред за свагда заћутати и у овом цењеном листу, и у опће на цољу наше богословске књижевности, којој сам такође рад да послужим према силама својим. И опет велим: није никакав обзир према мојој личности, што ме гони да примим бачену ми рукавицу. Јер да је само на томе, ја бпх Бог ми је сведок — са највећим самопрегорењем капитулирао пред преч. г. иарохом бачиначким. —Та мојјеидеал Христос Спас, који ме, крај љубави ирема ближп>ем, учи још и смирености и кротости; уз то сам још и потпунце свестан своје високе стазе, којом се трудно сиремам за слугу Божјег и народног, те ја никако не могу одолетн нагону мога младићскога жара, иа да иком кличем оно познато : Стани мало од Добоја Мујо, и ми кон>а за трку имамо ! С тога се никако не ћемо ни освртати на она многа спорадична вређања моје личности, нити на она несмишљена издевања, са чиме је преч. г. Јеремић сигурно хтео само да иотенцира дражесност свога „бомбастичнога" стила. Па не ћемо ми ни у томе разуверавати преч. г. Јеремића, да испити (сведоџбе) још не квалиФикују уједно и нечије „иозитивно знање", нити ^^емо иоћп да кушамо, није-ли ласно, врло ласно могуће, да је далеко већи број оних ствари, о којима ја „имам чиста и бистра нојма", а о којима он никада може бити ни чуо није! Ми се дакле на све то, и много друго не ћемо ни обазирати. Шта више, нека је преч. г. свештенику Јовану Јеремићу на свему томе хвала, нека му је хвала из дубине душе моје — та он је парох, а ја сам још увек тек богословац: старешинство нека млађешину . . . поучава. Него руку на срце, ствар на мерило здравога разбора, и ја морам и свету на видику признати своје уверење, да је такову „поуку" могла диктовати једино — срџба. А знате-ли ви, штовани читаоци, са чегали се то могла распалити срџба преч. г. пароха