Српски сион

О тр . 366.

„СРИСКИ СИОН."

Б р . 23.

Бидо јемеђу јерарсима изнимака, можда Јае их и бити, који јте бивати у сноредним стварима нрема држ. власти попустљивији. Ајји то није доказ, да је била и да ће бити наша ј ерархија понустљива и у питањима општег интереса цркве и народа, а како ли је дрско и нехонетно, ради иеких изнимака жигосати а рпоп целу јерархију, жигосати ју перФидијом !... Кад би изнимке дозвољавале тако грозне закључке, како би се грозан закључак могао а налогно извести о целој нашој интелигенцији, о целоме народу. Па о сваком. Да, али таквим закључцима нема резона ни темеља. Такви закључци и еуђења могу имати свој разлог само: пли у нездравом мишљењу, или у срачунатој тенденцији. У таквом суђењу, при таквим закључцима не Фунгирају никзд закони здравог мишљења и не одлучују солидни осећаји Ако је један, било из личних, или иних иобуда, дошао недозвол>еним начином до већег иоложаја, други су га самопрегорењем одбијали; ако је један епископ на ирву реч држ. власти учинио нешто, што је нзгледало „доле" као нопуетљивост велика, други није учинио; ако је један при избору нроте ноказао своју слабост, многи су у сличним нриликама знали рећи: себи руке девере. Ако је један био и сувише мекан, други су знали ремонстровати иротив јаких захтева „од горе," не испунити их, не задовољити. И кад би архиве наших епископија и патријаршије биле нристуначне сваком и увек; и кад би сваки, који пискара ио листовима нолитичким н другнм, и себи уобразује комиетенцију за стварање јавног мњења и вођење јавне крити%ц — знао и разумети могао све, што знати и разумети, у просуђивању радавишејерархије наше, треба, можда би се достојније и праведније оцењивала наша јерархија. Ал' шта ћемо; тако је било и биће у свету целоме, да се све не може сваком обесити на •— нос. За то и бива историја тек праведни судија. А људима, којима је суђено, да их историја пресуђује и оцењује, желети је увек, да им рад никад не мути, енергију не слаби неправедност, неувиђавност или злурадост сувременика К а д б и п о д в а л а оиозиције б ил а онравдана, онда јерархија наша не б и ни сме л а, н и хт е л а, потпомагати „устав", који иде на то, да се наша

автономија што више еманципује од ингеренције државне власти. Би ли ти делови „устава" добили највишу потврду, то је изван домашаја и наше више јерархије, као што је и сабора. Кад је одбор 15-рице дотична одређења унео у „устав" и кад је и Његова Светост, преузв. г. натријарх Георгије, та одређења одобрио, они нису тражили за потврду њихову гаранцију у владе, него „у државном уставу у државним законима и на овим основаним нашим цркв. нар. автономним иравима." То и јесте једина стална гаранција. А „ко противно мисли, тај је малодушан и малконтенат и не може бити позват, да са земљишта автономног развија заставу нашег народа," — као што рече г. Јагић „наивном" дру Вучетићу. . . . Што се је могло и што је требало унети у „устав", ради еманципације државне ингеренције у автономији нашој, па с' обзиром и на сам избор митрополита-натријарха, то је учињено, и то је било по вољи и јерархији вишој. А кад је то истина, онда крај те истине подвала и сумњичење јерархије, да би наиме она билау служби ингеренције државне влаети, дрска је и непромншл,ена лаж; измишљена само за то, да опозиција може тим лакше подизати „свој народ" против јерархије, како не би имао ни времена ни прилике, да се увери о заблудама п иогрешкама традицијоналне борбе својих шсфова и континујитетног им упроиашћивања наше автономије и оиштих интереса. Предпоставка, да би јерархија служила ингеренцији државне власти, све дотле ћс остати неоснована и неистинита, док се не докаже: дајејерархија била и да се налази у тој служби; остаће злурада и кобна за сређивање и уређење напшх автономних одношаја и иостизавање општих интереса А бојазан од те службе ингеренцији државне властијесте и остаће обмана, којом се завађа народ, а спречава наиредан развитак наш. Но, ио свему судећи, та је нредиоставка и бојазан и неискрена. А то значи: не боји се. народна странка, да ће јерархија служити државној власти, н е г о с е б о ј и превласт и ј срархичке, а ради превласти своје. То не треба крити, него поштено признати, као што и ми признајемо : да у тој бојазни заиста веже данашњу „народну странку" традиција. И ако има у њезиној борби континуи-