Српски сион

Бг. 23.

„СРПСКИ СМОН."

Стр. 365.

задовољено, или јој мора савест презати, образ дрвенити, а душа стрепити од будућег историјског суда, о томе ћемо иустити „народну странку," да у тренутцима не заноса, него душевне тишине и мирноће, сама размишља. Биће онда на чисто истим, да ли сеједна странка, која је за 25 година нашу автономију довела до данашњег јој стања, има резона и смисла тешкати тиме, да за све то није она одговорна, „већ други Фактори"; а да је она „све оно чинила, што јој је еавест и дужност према нашем народу налагала." (Др. Полит). А ми ћемо поћи даље и питати: шта је потстицало некадању „народну странку," да бујнцом својом запљускује цркву, њезину основну организацију и да јуриша на јерархијску власт? Осим „оног бујног доба прве уетавности" потстицала ју је суревњивост према јерархијској власти, кулминацију које суревњивости Формулисао је философски наш народ у речима : „устани ти, да седнем ј а." Да се мзскира та побуда, истицан је деснотизам калуђерски, као што се данас истиче, у исту цел, иопустљивост јерархије државној власти. Данашњу „народну странку" електризује такођер борба против јерархијске превласти, а у суревњивости према истој. На и за то ми, драге воље, признајемо, да је она одржала и да представља континујитет борбе некадање „народне странке" и да је остала верна њезиним традицијама. Да маскира онај тајанствени циљ те борбе, она правда данашњу борбу против јерархијске превласти у цркви тиме: што се боји ннгеренцнје државне власти у нашој автономији, која би тим јача била, чим би већа била власт јерархијска. Ми смо већ напред доказали, д а с у и н г еренцији државне власти у нашој азтономији, у колико већ постоји, отворилн врата баш наши сабори, другим речима: баш „народна странка." И ако традиција њезине борбе нма своју логику, онда ? ми тврдимо: да је она у томе, што ће данашња „народна странка," верна традицијама досадање њезине борбе, та врата све већма отварати, што енергичнија, истрајнија 'и доследнија буде у чувању тих традиција, што дуже буде одржавала континујитет „д о с а д а њ е" борбе за нар. цркв. автономију. То је логика традиције и континујитета те борбе, која је свршенпм чињеницима доказана. Па је онда заманзво-

нити у велико звоно „велике енергије" ; за.луд је Фразама сииати народу иесак у очи и заносити се традицијамаи континујитетом досадање борбе за автономију, к а д с е р е з у л т а т т е борбе приказује у „очајном" нашем стању, у „трошној и разривеној, секвестрованој и конфискованој а в т о н о м пј и." А да ће се традицијонална и континуитетна борба „народне странке" за автономију, осветити тој автономији, нашој цркви и народу, још очајнијим стањем, још трошнијом автономијом, ако и даље буде та борба вођена „великом енергијом, истрајношћу и доследношћу," то нам прор и ч е д о с а д а њ е 25-г о д и ш њ е г о р к о и ск у с т в о. . . Ингеренцију, дакле, државне власти, колика је данас у нашој автономији, створила је некадања, а одржава ју данашња „народна странка." Да народ то једног биетрог дана не увиди, „народна странка" својим грехом каља јерархију, па ју још сумњичи и новим „бити имајућим" гресима, наиме, да ће^од сада бити у још дежурнијој услузи државне власти, чим се добави веће власти у цркви п автономији. А да то буде, ето за то је предложен „устав." Такт, сасв им до с л едан тр ад и циј ама некадање борбс за автономију! То је бозобзирно сумн.ичење, то је дрска денунцијација јерархије народу. У колико је дрска и непромишљена, она је и убитачна, уираво кобна. Таква сумњичења, такве денунцијације растровале су онај нежни осећај, којп је везивао народ за своју јера.рхију; раскидале су ону везу искрености, љубави и поштовања, која треба да води народ к јерархији, и ову да одржава с народом. И зар у томе злу не лежи бар најмањи ако не највећи узрок данашњем нашем несноразуму и трзавици ? 0 томе као да шеа>ови странака врло мало размишљају, а о томе бн требало увек пре размислити, него што се безобзирним, унраво швадронерским и гнусним пискарањем о јерархији иуне ступци листова.... А где је разлог сумњичењу јерархије? Где резон, да се она а рпоп жигоше и денунцира пред народом? Зар тако мало респекта нмају извесни људнпред историјом; зар имје тако затунљен осећај благодарности према јерархији, која на својим плећнма управо п данас још носи понајвећи део терета народно црквено-автономног? Зар је та.ко мало у њима разборитости, да просуде, камо то све води ?