Српски сион

С тр . 364.

,СРПСКИ СИОН."

Бр. '23.

„Црнорузац Храбар" упознати моје глуиости и хоИе ли знати према мсни праву истину браниги — а кад „Црноризац Храбар" устане у обрану нстине, те каже и докаже у чему је ја ћу се са смехом са поиришта борбе повући, те рећи : хтео сам те чикати и пробати, да ли знаш нешто — а кад ето знаш, ја ти то невол.но прикнајсм. али ћу те у другим иитањима и од сада, као и до сада бадрцати и заједати!" Ја идем да видим: хоће ли и сада бити такав завршетак моје полемике са г. Д. Руварцем. Ја знам да ће њСга овај чланак немило

дирнути — те ће можда хтети да се брани, кад би могао. А ја му сада стојим свагда на биљези. Сад се иалазим на одмору у манастиру Гргетегу, код његовога брата, а мога високо поштованог и љубљеног духовног оца Иларијона, па сам овде сада баш доколан: да поделим мегдан са врховним нашим капацитетом, „мислећим" и ученим иротом и парохом земунским г. Д. Руварцем!

У манасширу Гргетегу.

Дрноризац Храбар.

шежх с&тт. (Наставак.)

„Народна странка", дакле, одбацилаје „устав" за то, да остане „верна својим традицијама". Кад то не би убитачно било по општи наш народно-црквени интерес, ми би то иросто регистровали. Али, јер је то убитачно, ми ћемо да уђемо у те традиције, да их, у колико се ствари наше тиче, испитамо. Та се традиција бележи од оног бујног доба нрве уставности, о којој је говорио у сабору г. др. Нолит. У то доба делила се власт између круне и народа. Уставан, репрезентативан систем сировађао се у државним нословима. Бујно доба електризовало је и бујне Србе, на жалост онда већ без војводине, без свога политичког територија, без којега не може бити иолнтичко-самосталног живота, а без којега оиет није семогло нашој бујној, а сувременој тежњи за уставношћу н њеном делатношћу природне одушке добити. Али, бујица те тежње и уставних ирохтева, морала је ма где избити Избила је у нашој народно-црквеној автономији. А јер су одношаји у тој автономији обухватили институције и послове и народне и црквене, та је бујица одмах захватила и поплавила и цркву, а у цркви и јерархијску власт, коју је хтела бујност онога доба не само да подели, него до илузорности да сведе. Бујно доба, још бујнији људи нису хтели у првој ватри уставних нрохтева оделити и довољно разлучити цркву и њезине неке институције од оних институција и одношаја, у к о ј и м а и с к о ј и м а м о ж е и т р е б а народ д а о д л у-

чује и против чега нико и нема ништа. Али, онда се већ мислило, да све што год се налази у оквиру автономије наше, принада суверенству народа. Није се иак водило рачуна о томе, да је у тој автономији и црква, која као божанска установа има своје носебно опредељење и своје засебно уетројство, које се и нс може у својим организацијоним основима мењати; заборавило се, наиме, да је у тој црквн јерархијска власт, која свој резон и разлог има у непроменљивости основног устројства и учења црквеног. Те је тако, унашањем репрезентативног система у нашу автономију, без обзира на све ово, учињена прва и кобна погрешка, која је за собом повлачила и све остале, а које су показале резултат свој: у данашњем нашем стању. Ако у томе има заслуге, ми ју, драге воље, иризнајемо „народној странци." Јесте, њезина је то заслуга. А кад се и данас „народна странка" ионоси „континујитетом те борбе за нашу народно-црквену автономију" и верношћу „традицијама" те борбе, онда ју само потсећамо на њезино властито оцењивање данашње наше автономије и њезиног стања, ио којем је то стање „очајно," а автономија „трошна и разривена, секвестрована и конФискована." А да је таква, иризнајемо и ми, да је то неоспорна заслуга „народне странке," њезнног „континујитета" и „традицијоналног" такта у автономној борби. Да ли нод ловориком те заслуге може „народној странци" бити срце весело, родољубље