Српски сион
Б Р . 23.
„СРПСКИ СИОН."
С ТР . 363.
избору свога свештеника, ше ако хоИе ири из биру шоме да гласа, шо му право нико, па ни учени г. прота Руварац не може осиоритн. Колико је иначе учен, „мислећи", окретан и у свему и свачему вернираи тај чувени и славни г. Димишрије Руварац, требало је и то да зна, да ксод је г^ркв оиштинска уирава иравилно оршнизована — чланови црквене скуиштиие пе могу баш ни у друштву са иредседником донети ни једног иравоваљаног и^рквеноскуиштинског решен>а . Јср црквена скупштина сама за себе, без цркв. одбора — није у оишше такво морално шело, које би могло ма какве закључке и одлуке доносити. Кад је „мислећи" ирота г. Д. Гуварац покуиио и у своме чланку изнео сва рескриптуална онрсдељења, којима доказује, да црквени одборници немају нрава гласања при избору пароха, није требало да заборави ни на §. 25. Б. II. кр. рескрипта, који каже: „Предметп се решавају већином гласова, а ако су гласови на једнако расиоловљени, онда одлучује глас председников. Да може пак цркв. скупштина ваљану ОДЛуку донети, мора бити, ОСИМ одборника, најмање једна т^еИина уредно позваних скутитинара " (разуме сс: нрисутна). Овај §. 25. немилостиво туче у главу ученога проту г. Д. Руварца. Да је он знао, или да није с ума сметнуо овај §. 25., за цело не бп непромишљено писао, да црквени одборниџи немају ирава гласапа ири избору иароха. Јер, кад се у цркв. скуиштини, без цркв. одборника, не може донеши ни једна иравоваљана одлука, то се у таквој цркв. скуиштини, без довол.ног броја цркв. одборника, не може иравоваљано сировести ни избор иароха. Јер и избор иароха није нншта друго, него одлука или закључак, да цркв. оиттина, односно цркв. скуиштина жели овог или онога за свога иароха. Па кад се за ма какву одлуку цркв. скунштине тражи ирисут ност цркв. одборника (но пракси: присутноет бар половнне цркв. одборника), од куда долази „мисле1ш" г. Д. Руварац, да се једна од најважнијих одлука цркв. скупштине: одлука у погледу избора пароха може само на тај начин правилно донети, ако се одузме ираво гласања баш цркв. одборницима, као ирвим и најважнијим Факторима у цркв. оиштинској управи! ? Није ли то грозна ненромишљеност од једног „мислећег" и ученог човека, какав хоће да буде и какав је већ свима досадио „мислећи" и
учени прота и парох земунски г. Димитрије Ј'уварац! Па шта значи то, са неким лажним аукторитетом и разметљивошћу устајати, те у озбиљним стварима говорнти и нроповедати којекакве будалаштине! ? Шта значи то, када неко, са беспримерном безобзирношћу а са иакошИу и, завишИу, која не доликује у оиипае ни једно.и образованом човеку а иекмоли свештенику и ироти — са страшћу и злобом дира и заједа чае овог час оног заслужног раденика на иољу јавности и књижевности — а овамо сам тај дрзовити накосник-свештеник нема појма ни у најпростијим питањима наше опште црквено-народне автономне управе, јер устаје да проиоведа оно као нстину, што је пука лаж и ради чега ће га сваки наметан (на ма и не био „мислећи") човек морати исмејати.... % Ово што сам нанисао у одговор г. Д. Руварцу, морао сам и сам са нешто жучи н срдње написати. Морао сам — јер с разлогом имам права, да се срдим на човека, који са истом лакоумношћу као и пакошћу задире у свачије име и поштење — а уз то је еам такав, да му се у многом чему озбиљно замерити може. Он сам сматра себе за неког аукторитета, те је ирема њему свако мали, а ето као што видесмо, проповеда нашем свету кадшто будалаштине и даје му глуие савете, који наш свет могуна страмиутицу да заведу. Тога раметљивог и несносног човека, тога накосника и завидљивца, којп се као дивља звер разјарн, када н. пр. мене изаберу за члана књижевнога одељења „Матице Српске," или када н. пр. ја нанишем ваљану књигу „ Први извештај еиархије бачке ", коју сви хвале, само јој он замера — ево ја сам у горњем снорном иитању гвозденим позитивним разлозима оковао у гвожћане окове, тако, да овом приликом ни нрстом маћи нс може, већ мора стењати у оковнма, те ове горке пилуле што сам му пх дао мора овом ириликом ирогутати. Али ја познајем свога човека — те чисто у напред гледам, како ће мислећи н ученн г. Д. Руварац и сада — баш као н оно пре 5 година, приликом наше дуге н страсне полемике о чптању евангелија — устукнути и срамно рећи: „Ја онај свој чланак: „Да л' и црквени одборници имају ираво гласања при избору пароха?" нисам озбиљно иисао — него сам намерно у томе чланку којешта лунао, да видим: хо$е ли