Српски сион

7 } "

Стр. 362.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 23.

Г. Д. Руварац нашао је у кр. рескрипту §. 58. II. Г. ; који гласн: „Општина, односно месна црквена скуиштина нредузима пзбор односно кандидацију у присуству консисторијалног застунника. Сваки скуиштинар уписује по једног од предложених, кога жели". Даље је нашао §. 59: „Одбор иази да не буде ириликом том нереда ил' других злоунотреба" и §. 60: „Скупштнна има у присуству застуиника епархијекеконсисторије о целом течају водити тачни записник, који ће у себи садржавати: а.) попнс присуствујућих и участвујућих скупштинара, б.) течај и резултат гласања, са тачним означењем предложеног или предложених лица од скуиштинв ." — Ето то су та рескриптуална опредељења, за хгоја се „мислећи" г. прота Д. Руварац везао, те буквално тумачећи саме речи и неимајући јасног појма о цркв. скупштини — дошао је до сакатог закључка, да у опште свештеника имају права бирати само цркв. скуиттинари а цркв. одбор има ираво само руководити избором. Ево како је дошао „мислећи" г. прота Д. Руварац до тога несмисленог закључка: Као што већ цитирасмо нз §. 58. II. Г.: „Сваки скупштинар уписује но једног од нредложених, кога жели, у осталом постуна се по §. 16." који гласи: Бирање бити има нод иредседништвом председника скупштине — а не као што је г. Д. Руварац навео: под иредседништвом скунштине, јер скупштина тек ваљда не може сама себи иредссдавати I! — и у присуству месног црквеног одбора који јавно руководи бирање. Ове речи које подвукосмо, т. ј. да црквени одбор јавно руководи бирање — злокобне су за „мислећег" проту г. Д. Руварца, јер цео ногрешан чланак његов, а особито сакат закључак његов: да цркв. одборници немају гласа при избору свештеника, него да „ црквени одбор има право само руководити избором " — оснива се на тим скроз иогрешно схваћеним и протумаченим речима. „МислеЛи" г. Руварац није хтео да мисли, те да смисли и иравгкчно суди, да се оне речи: — „у осталом поступа се по §. 16.," немају и не могу тако тумачити, да се при избору ђакона, сист. парох. иомоћника и пароха у свему и са свим онако поступа, како то §. 16. II. Б. кр. рескриита прописује — јер тамо је реч само о начину избора скупштинара, који се у многоме мора да разликује од начина избора ђакона, сист. парох. помоћника и нароха, те по томе

16. који говори о избору скупштинара, не може се у цслини применити и на избор свештеника. Јер поменути §. 16. говори о избору скуиштинара онда када скуиштиие још нема, или бар кад је нема иотиуне, т. ј. законито као моралпог телсс организоване, него кад се тек истом цела из нова бира, или кад се у '/., њезиних чланова џоиуњује — дочим се избор свештеника неда ии сировести без законито и иравилно организоваие цркв. скуаштине. Па баш за то, јер §. 16. говори о избору скуиштинара, дакле о телу које законито још не иостоји, него се истом избором ствара и образује — баш за то и само за то номенути §. 16. прописује да „ бирање има бити под нредседништвом иредседника скупштине и у ирисуству месног црквсног одбора, који јавно руководи бирање". Овде у овом случају изречно се вели, да црквени одбор јавно руководи бирање с тога, што је онда, када се скупштина бира или поиуњује, тек цркв. одбор у законитом стању, а скуиштина није тада у законитом стсту, јер се истом бира, или допуњује — те мора неко зссконито тело јавно руководити бирање тела, које се тек образује. Ту је дакле цркв. одбор, као једино зссконито образовано морално тело и чинилац и контрола и гарантија: да се избор скуиштинара иравилно сироведе. А при избору ђакона, сист. нарох. помоћника и пароха ствар са свим друкчије стоји. Ту се нредпоставља и законом условљава, да су оба г^рквено-оиштинска уиравна органа са свим тго закону и иравилно организована. Ту чланови цркв. одбора заједно са члановима цркв. скунштине, сачињавају једно заједничко морално тело, којега свиколици чланови (оснм нредседника, који има и нека посебна права) имају заједничка и једнака права, те са једнаким правом гласања иристуиају избору свога свештеника. Ту црквени одбор може да руководн пзбор свештеника као што и у другим моралним телима избор руководе у нрвом реду сшарешине и први представници истих тела, али нзбор свештеника цркв. одбор нема на тај начин руководити, да се одрече ирава учествовања у избору и ирава гласања, те да све право избора мора припустити само на чланове цркв. скупштине — већ образујући са члановима цркв. скупштине заједничко морално шело, са једнаким иравима, не само да може и треба, већ баш мора да учествује при