Српски сион

С ТР . 508.

„СРПСК И СИОН."

Б Р . 32.

тиЈе, као наЈучениЈи оогоолов наше цркве, јасно тврди и доказује. Још ћемо овдЈ - е казати моменте божаствене литургије, кад треба подићи руке у вис к небу, пријеетољу Творчеву: 1.) Пред почетком литургије, молЈш : „Царју небесни..." три нута; 2.) Пред Херувимском ијесмом такођер три пут подигавши руке; 3.) Кад се каже : ?) Гор'к млгки,их сердца . .." дижу се руке у вис к небу, а ири „клагодари/иа

Господа" савијају се нрекрштене на прса, и 4.) При претварању хљеба и вина у тијело и крв Христову говорећи : ,,Господн, иж« скдтлго твојго д8^а . . ." Тако је бивало до данас у нашој цркви као обичај стародревни, темељећи се на споменутијем и многијем другијем доказима, из којих се види јасно, да је Поријекла источнога а не заиаднога, и да је правилно. Ко зна боље, широко му ноље! О

ОБЛАСТИ ИСТИНЕ.

(Свршетак) А ако и јесу дух и срце, ноанање и воља различите моћи, опет су то моки једне и нераздељиве душе; за то пе ће дух никада иознати истине, док год се срце опире, да чини истину; јер истина неје само светлост духа, она је и ред и иравило за вол.у. „Ко чиии истину, иде к светлости" ; 8! а где се срце „противи истини", 82 онде тумара дух но мраку и све су мрачнији нутеви његови. „Ако ми свом снагом своЈ 'е душе не тежимо за истином", говори Августин 83 „ие ћемо је никада наћи. А устражимо ли истину, како она хоће да ју тражимо, оида се не ће никада сакрити пред пашим очима. Молите и даће вам се, тражите и паћи ћете, куцајте и отвориће вам се. Љубав к истини моли, љубав тражи, љубав куца".

Примедбе. 0 невредности религијознога индифе рентизма , кога Еант назива „матером хаоса и ноћи" и о дужности религијознога истраживања вели Наскал 1 : „Наша се религија чврсто држи ова два начела, да је Бог своју цркву снабдео с тако карактеристичним белегама, да могу довољно да увере оне, који искреио теже за нстином; али и да има неке таме у верским ставовима, 81 Јов. 3, 21. 82 Књ. о Јов, 24, 13. 83 Бе тогЉив Еое1еа. I. 31. ! Репз. II. Аг4. 2.

коЈа не да, да их сви познаду с иотпуном упутарњом евиденцијом. За то, кад се приговара верском учењу због пеке пејасности, вели се само оно, што је црква тврдила од увек. Еле кад ко хоће да побија религијозну истину, морао би најпре доказати, да је темељно ироучио њену суштину. Но зна се врло добро, како раде њени противпици у таким приликама. Па инак се, у том нитању, ради о пама и ономе, што пам је пајвише на свету. „Бесмртност душе Ј *е тако важно питање и тако нас се Ј - ако тиче, да у онога иема здрава разума, ко је према томе равнодушан, јер до тога стоји читав нравац нашега живота. Ја сажаљевам оне, коЈ - е мучи сумња и који чине све и сва, да буду па чисто у тим питањима. Али за оне, који свој живот проводе не миелећи на крај I животу и, кад пе могу да нађу у себр решења својој сумњи, нигде га ни ш траже, за њих у мене нема сажаљења\ Така равподушност и пехат у својим рођеним, наЈ *вишим пословима и ириликама, где се тиче свега, буди у мени дивљење и ужас; таки је човек мени чудовиште... „Јер заиста се човек може олако да увери, како за нас овде на земљи нема истинита и права задовољења; да су ташта наша уживања, безбројие наше натње и да ће нам смрт, за коју годину, донети вечиту радост, вечиту муку или нропаст. Између нас и неба и иакла и иропасти, живот Ј - е — наЈ *немоћнија ствар на свету;