Српски сион

Б р . 32.

„СРПСКИ СИОТ-Т."

С тр . 509.

и како се двоумник не ће достати неба, то га чека пакао или пропаст. „Може се томе пркосити, јуначити се токорсе, клонити се мисли о томе — ииак је тако, вечност се примпче, све ближе долази неминовна пужност, да буде вечито несрећан и уништен ... За то је сумња неправда и несрећа. „Двоумник говори: Јанезнам, откуда сам. а не знам ни куда ћу. Знам само, да ћу на крају живота "срнути у вечну муку или у пропаст. Ја ћу, према томе, да трајем своје дане, не мислећи на после, слушаћу своје паклоности ие размишљајући даље о томе. Можда бих и могао наћи одгонетке својој сумњи, али ја не ћу више за то да се мучим и да тарем главе . . . „Заиста је дика за религију, што има тако неразумне противнике и њихово противоречање оиравдава ону њену науку о дубокој иокварености човечје ирироде Јер то није никако природно стање човеково, та потпуна равнодушност према животу с ону страну гроба, неје природно стање за човека, који у свему, што га се иначе тиче, није никако равнодушан. То је као нека кобна оичи-њеност, нека заслеиљеност, која не аотиче ии њега. Јест, тако је човек изопачеи, да се он још дичи том равнодушношћу, и често се прави равнодушним из мајмунисања и таштине . . . Ништа не доказује тако, да је неки дух слаб, него кад не може да увиди, како је голема несрећа за човека неимати Бога. Ништа не обележава тако јасно ниску душу, него кад ју не вуче жеља за вечним обећањима. Нгаита неје тако кукавички, нето се правити јунаком ирелш Боту. и „Бог", вели од прилике то исто Босије 2 „напушта неверне, јер без њих ми не бисмо могли довољио познати ни дубоку ноквареност своје природе, ни нропаст из које нас је избавио Христос. Да света истина не налази иротиворечања, не бисмо видели чуда, где она у наточ сваком нро2 Б180011Г8 8111' Р 1ив4. ШШ. Р. II. 111 1111. П о „ Хетингеру "

тиворечању ненроменљиво траје и најпосле бисмо заборавили, да смо по милости искупљени." Методу религијозног истраживања тачно је означио Гратри 8 . Чујмо шта вели: „ Обично изучавамо спољашњу страну, нериФерију хришћанске науке, поједине ставове, али никада целину; и свраћа се пажња више на поједине, оскудне и непотпуне доказе, које износи каки писац или учитељ, место да се проматра наука сама по себи и њен нрости израз. То неје иут, којим се долази до вере, верске садржине и разумевања Фиксирана сустава. „Узмимо догмате, како их црква исказује, уз то оне речи из еванђеља, на којима се они оснивају. Шта би се радило, да ја кажем, иоказујући неколико зрна семена у својој руци: ово је семе; одатле ће бити биља и рода? Ако ко двоуми, не нреостаје ништа друго, ако ћемо да га уверимо, него то семе посадити и на очиглед му показати, о чему је двоумио. „Тако је исто и свером. Усади дубоко у душу догмате, то привидно незнатно семе; живи и носи их у свом духу. Па нека живот пређе иреко тога семена са свим оним, што га нокреће, са свима својим менама, својим искушењима, својим боловима, својим суморним, великим и слабим часовима, својим надама и радостима. Одржи живу ту клицу у себи, па упоређуј одговор, којим ти она одговара на све твоје потребе, твоје сумње, твоје болове, твоја питања. Пусти нека се развија у теби усев науке о вери оним тајним снагама, од којих све црпа храну, што у човеку дозрева и које ти све више и више придолазе, што се више твоја душа предаје Богу. „Чини тако, иа ћеш видети, како семе дорашћује и како је право Господ рекао: реч је божја семе; ако падне иа добру земљу, доноси тридесетострук, шездесетострук и стострук род." 3 Соштапее <1е 1Меи. Рапв 1856. Тош. II. р. 266. Нинола МанојловиЋ, иарох.