Српски сион

С тр. 556.

„СРПСКИ СИОН."

Б р . 35.

су старозаветне свештене књиге оиле у једну целину т. ј. у канон скунљене помоћу велике синагоге; а то се баш и слаже са временом Јездре и Нејемије, јер Талмуд сасвим јасно гов.ори, да је од персијскога цара опу.{Омоћени Јездра, када је дошао у Јерусалим, установио тамо (т. ј. у Јерусалиму) велику синагогу и номоћу исте сабрао је све свештене књиге старога завета и ставио их у један канон. Други доказ, да је Јездра ставио т. ј. сакунио све старозаветне свештене књиге у један канон, налазимо у 2-гој глави 2. књиге Макавејске. Говори се на томе месту, како се Јездра здружио са Нејемијем, па се говори о сабирању т. ј. скупљању књига: гаж« ш ца ^'к\"а. н иј нцо^сц-кр, н ш Давид"к, и ш еинстолУи цареи и № прнношен'1А)(х и т. д. Брло .је лако досетити се, да писац овде говори о састављању канона, а то се види најбоље из набрајања свију старозаветних све-

штених књига, изузимајући само петокњижије Мојсијево; но исто писац за то не наводи, јер о њему говори пре набрајања старозаветних свештених књига. И тако свето предање и неканоничне књиге јасно сведоче, да су Јездра и Нејемија сакупили све старозаветне свештене књиге у један канон. Да је Јездра скупио старозаветне свештене књиге у један канон, сведочи и та околност, што је Јездра провео 10 година у самоћи. Не може се предпоставити, јер бејаше и сувише добро позната ревност његова, да је тих 10 година у нераду провео; већ напротив нровео је у највећем труду т. ј. у исирављању и екунљању старозаветних свештених књига; а у томе послу помагаше му Нејемија и пророк Малахија, који са многима другима беху у то вроме чланови велике синагоге. Оа овим мњењем слажу се сви старији хршнћански ппсци. (Наставиће се).

НЕ СУДИТЕ, ДА ВАМ СЕ НЕ СУДИ. (јбван-б. по матеју гл. 7, ст. 1 ) П роиовед Милутина Гаврилови&а, свештеника у С омпору.

адпе речи не треба тако ранумети, да јо у (®Р1? 0Ш1|те Г Р СХ и недоиуштено иресуђивати ^ дела других људи. Кад би тако схватили (ве речн, онда би закони били без смисла, а лласти, које деле нравицу но тим законима, излшпне, кад не би бдиле над делима грађана својих п кад се не би судило рушиоцима јавнога мира и аоретка и не би чинила разлика међу њима и мирним и честитим грађанима. Би ли онда родитсл.и и учитељи могли исправљати и унућивати на добар пут, кад им не би било слободно, да будним оком мотре на сваки покрет питомаца својих? Како би на нослетку и ми као разумна биКа н као хришћани могли вршити дужности својс, кад би нам св. писмо забрањивало, да воднмо рачуна о делима других људи? Није грех пред Вогом у ошите судити туђе дело, али је грех у неким случајевима, које ћемо овде навести, јер у данашњој нашој нометњи као да смо нзгубили с^ако мерило. Грешимо Богу, ако преким судом судимо ближње своје, кад о делима нечијим и не испитујући много, каква су, и не узимајући па око околности, у којима је дело постало, изричемо

суд свој. Како је наше мшџљење о другим људима често судбоносно но њих, и од велика утицаја на срећу њихову, то иравда од нас захтсва, да при оцењивању дела чијих веома обазриви и опрезни будемо, да се чувамо од обмане и лажних закључака и да се нигда нс усуђујемо уиуштати у оцену оних ствари, које скроз и скроз не нознајемо. Но да ли се то може назвати опрезношћу и обазривошћу, кад неко суд свој о туђим делима оснива на исказу злотворском илн се ослања на сумњиво сведочанство оних људи, који у нотвори на друге корист своју находе, којима је срце на мери, кад могу да сеју раздор и неслогу међу браћом, или кад судимо по гласовима', који се по народу разносе, који су непоуздани и често један с другим у нротивуречности стоје, који ствар обично увеличају или умале, и наопачке измене. Не значи ли нрским судом судити, кад сваком сумњичењу вере по клањамо, кад некога окривљујемо, а писмо га саслушали? Колико пута ћемо се нреварити у мишљењу својем тако радећи? Колико пута праведна окривити, а крива оправдати? И самп кажете, да је брзорека нуна греха. Знамо, е једно