Српски сион

Б Р . 35.

„СРПСКИ СИОН."

С ТР . 555.

не може, јер нема никаквих поузданих података, којима би се могао број књига у то доба определити. После овога времена, трагови о сабирању књига ишчезавају, премда се предпоставити може, да беше и после људи, који се бавише сабирањем и скупљањем књига. Јер, на ту предпоставку даје нам право сабирање књига при Језекији и његовим друговима. У Талмуду јасно се говори и тврди, да је Језекија унео у већ познати скуп књига, књигу Исаије, приче Ооломонове, песму над песмама и књигу проповедника. А из тога, што су за време Осије нађене Мојсијеве књиге у храму, може се слутити, да су се тамо и остале старозаветне свештене књиге налазиле. Као што смо рекли, од Оамуила пророка на све до вавилонскога ропства пророди беху чувари вере и морала, и уједно чувари старозаветиих свештених књига. Но времена се изменише. Јевреји у вавилонскоме ропству заборавише јеврејски језик, они се служише арамејским језиком; то је баш и изазвало потребу, да се свештене књиге старога завета скупе у једну целину т. ј. у канон. Јер, народ јеврејски у вавилонскоме ропству лишио се чистоће веровања, светиње беху опустошене, свештене књиге старозаветне беху растурене међу појединим приватним личностима, те се дакле лако могаху изопачити, подерати или изгубити. Народ је појмио свој озбиљни положај, плачући на рекама вавилонским, показујући на сваком кораку јавно гнушање према свему ономе, што беше незнабожачко; народ је осећао да се у чистоти вере чувају основи чистоте живота људског. Настаде морални преврат и нреображај у вери Јевреја т. ј. они се по ново обратише вери својих прадедова, јер увидеше, да су им прадедови под својом вером били срећнији; с тога се баш и јавља неопходна потреба, да се старозаветне свештене књиге у једну делину т. ј. у канон скупе, у кбме би имао народ правила за веру и живот. Та неопходна потреба, да се старозаветне свештене књиге имају у једној целини т. ј. уканону, и беше једини и прави узрок појави старозаветнога какона. Но сада се тек захтевала паж .ЋИвост, јер беше много књига, које не беху божанственога порекла; за то нужно беше оделити таке књиге од свештених богодуховних — старозаветних књига. Тако још Мојсије није

дао, да ратна књига Јехове, која је била написана приликом прелаза Јевреја кроз црвено море, уђе у канон т. ј. да се стави покрај ковчега Господа, јер не имађаше божанственога аукторитета. Мојсије указује на исту књигу, као на корисну за читање, но није је дао канонизовати. Исто се то десило и са књигом „Праведнога", ни она није ушла у канон. Исте судбине беху и разни летописи царева јудејских и израиљских. Све ове околности, што их напред споменусмо, ускорише појаву старозаветних свештених књига у једну целину т. ј. у канон. Тако дакле, за време Јездре и Нејемије т. ј. после повратка из вавилонскога ропства појавише се старозаветне свештене књиге све у једној целини т. ј. у канону. Да су књиге старозаветне заиста Јездром и Нејемијем биле у једну целину т. ј. у канон скупљене, имамо указивања за ово у предању јудејскога народа; из којих се закључити може, да се канон заиста после повратка из вавилонскога ропства појавио. Тако, књига Исуса сина Оирахова написана је нре 300 година до рођења Христова, а није ушла у канон због тога, што је канон давно већ пре појаве исте књиге био -састављен. Имамо сведочанство још боље, које заиста доказује, да се канон после повратка из вавилонскога ропства појавио, у Јосифа Флавија, који на једном месту свога знаменитога дела говори: „има 22 књиге, говори он (т. ј. Јосиф Флавије), којв се иризнају за божанствене и које обухвата,ју целу историју: 6 Мојсијевих, 13 иророчанских (од царева до Артаксеркса) и 4 књиге које садрже у себи псалмове и пужна иравила за живот. Ењиге, које се иојавише од времена Артаксеркса немају никакве важности". Из овога сведочанства Јосифа Флавија јасно се види, да се канон појавио после повратка из вавилонскога ропства. Да су Јездра и Нејемија скупили старозаветне свештене књиге у канон, имамо за, то сведочанства и у Талмуду, а наиме у ономе делу Талмуда, где се говори о изрекама отаца, које место гласи: „Мојсије добио је од Бога на гори Синајској закон и иредао га Исусу Навину; Исус Ћавин иредао гаје иотомцима, иотомци иророцима,, иророци иак старешинама велике Синагоге". Из овога сведочанства јасно с^е види, да