Српски сион

С тр . 572.

,СРПСКИ СИОН."

Б р . 36.

канизма. У том смислу одговорио му је и св. синод руски, рекав му, да је то и тако оксФордско учење противно духу иравославне цркве, која тврдо стоји иа старим начелима васеленским, с којих она неће сићи никад, а најмање за љубав неким помесним теоријама.

ОксФордски нокрет, као што се види, није имао одсудног ресултата; ту је само религијозни дух полетео и хтео да се ослободи од нротестантизма, који уди дрквеном животу но заман! (Свршиће се)

РИМОКАТОЛИЧКЕ ИКОНЕ У НАШИМ ХРАМОВИМА.

Ш/к а сам у овоме листу од нрошле године у бр. 27. под натписом „ Пазимо — чу ^вајмо се! и написао неколико речи о неким чивутским агентима, који под именом православних нродају унијатска одјејанија и друге црквене утвари, иа сам том нриликом рекао и ово: „ ио сиромашнијим ратарским ку &ама у Бачкој и Банату, ако не Иемо видети на дува ровима обешене којекакве нпкараде, које тобоже иредстављају ликове иоједгмих светитеља, оно Демо на сигурно на%и или чисто римске или литографисане унијатске слике са малоруским патиисом ". Врло се добро сећам, да сам том приликом и то споменуо, да се римокатоличке слике и у иравославним хралшвима налазе и навео сам једну цркву за пример. За што је уредништво тај пасус изоставило, ја не знам, само толико велим, да греши, ако мисли, да треба таке ствари ућуткивати. Но што му драго, можда је уредништво други разлог имало, него ме боли друго нсшто, а то је: што је сваки, брат свештеник, па п они, који су чланови консисторије, и ире овога чланка знао за ту нашу срамоту, на и од мене упозорен на то, није нашао за нужно, да изнесе у тој ствари пред консисторију згодан предлог! Па и наши протонресвитери, који приликом пр.отопресвитерских носета редовно и у храмове улазе и за цело су приметили у многима туђе иконе, не учинише ништа, да се те иконе уклоне из православних храмова! То ми је ето дало иовода, да још једном проговорим о тим злокобним иконама. .1 Пта би, Божс, какав странац миелио о нами, кад би видео икопе у нашим сиромашнијим ратарским кућама? Какав би тај имао иојам о развијености естетичног чувства код Срба?! Ја сам приметио, да је наш народ врло горд па своје свечарство, крсно име; често се сиомиње, како је Србнн једном прилнком са највеким са-

жаљењем рекао: „Сиромах Шваба — он нема свечарства"! Па кад се ноноси том установом, онда је са свим природио, да н свога свеца, заштитника куће **и нородице, често замишља, да је овако или онако изгледао, а свагда идеално — не као обични л>уди. Па зиду у прочелу виси икопа, на којој је изображен лик његовог идеала ; па како изгледа? По потезима видиш, '. да треба да представља човека, али је мајмуп од те слике у толико лсиши, што је и његово лице ближе облику лица човечја, него онај, који предетавља образ којега светитеља. Кад би који вештак хтео да наслика накараду л.удеку, мн слим, да то никад не би тако лепо нзвео, као вашарски „молер" кад идеалише човечји облик! Велика главурда са четир беле и црпс иеге, које престав.љају очи, нос и уста. мали трун и три иодужа потеза, који се доле у четир разн лазе, приказују ноге, и т. д. Над главом те ка рикатуре написано је — наравно на особити начин — „Оти Иимн" — дакле св. Јован! Од нрилике исто тако изгледају н ликовн других светитеља, само је код једних у руци кадионица — то се бар из натписа зна, шта треба да буде — код Других на глави бајаги митра и т. д. а горс написано: Оти Отефх" „Оти Ника' аи" и т. д. Сигурно, да не би дошао у ненрилику, ако би ко год хтео икону св. Пиколе, ауњеганема, све је распродао, — вешти молер комноновао јс читаву груиу светитеља и ту онда видиш: . оње, кола, рогато нсето (аждају), две три цркве, ликове мушке и женске, с крилима, кључсвима и бог те иита, шта ту све нема! На такој онда вештачкој композицији имаш одмах: св. ПшЛиу, Илију, Архангсле, св. Петку и т. д. Као год што нојединн свечани обредн и цсрсмонпје, а особито иеема утиче на религиознн осећај човечји, исто тако и у слици иеказани или пзведени поједини моменти из живота Спа-