Српски сион

С тр. 668.

Или када си на ивици ионора; када те вероломни твоји пријатељи оставе у најодсуднијем часу; када за тебе нема ни најмање радости овога света — о, и тада ћеш ти, који верујеш, гледати Бога, и осмехнућеш се на њега кроз вреле своје сузе, а у душу ће се твоју сиустити зрачак небесне наде, која је кадра да ублажи и оне најтеже јаде. И тај ће ти зрачак засветлити дубоко у душу твоју, и не ће ју оставити, па и тада, када ти куцне час, који се на земљи умрети а на небу пробудити зове — н тада ћеш, ти верни, гледати Бога. Заиста, као што је ио св. иисму покварено срце извор свега зла на свету, тако може на иротив чисто срце бити Извором свегадобра. Но када се сачува чисто срце н. пр. у мору порока? — За то можемо поуку црнстп нз живота дечјег. И само дете осећа каткад трновне путе живота — али се брзо оиорави на топлом крилу миле мајке. И оно иоклизне — али у благом иогледу доброг оца тражи и налази опроштења, па му се веселоет и безбрижност новрати. А зар мати црква није одраслима добра мајка? Вар свемогући Творац ннје и благи Отац свију иас? Како је човек састављен из тела и душе, то он но ирвом свом саставном делу лако иада у грех; но част је човеку, ако нде за тим, да се одунре пожудама свога тела, иа ако у тој борби и падне, то се зове иасти на колена, одакле се тај пад може окренути иа молитву.

СИОН." Б р . 42.

А топле молитве, које са крила матере цркве шаљемо престолу Оца нам небесног, кадре су сачувати срце од иокварености. Та довољна је и једна молитва, молитва Господња „Отче нашв" ; та само са осећајем и вером изговорена једна, реч: „Оче!"; та само један уздах, послан из дубине душе небеспоме Оцу, кадар је очувати највеће добро — чисто срце! Хришћани! Какво ћемо блаженство тек осећати, ако све до самог часа самртнога чисто сачувамо срце наше, тај богодани аманет, тај сат, кога је Бог створио и навио, да непрекидним куцањем показује живот, у животу наше радости и жалости, весеља и туге, безбрижност и патње, а својим бржим или лакшим куцањем нашу младост и старост. 0, чувајмо добро тај на.ш сат, назимо брижљиво на њега, и држимо га чиста, јер: Кад једанпут стане, — што може скоро бит' На овом свету нико не ће га оправит' ! Тад више нема часа ни теби самоме. Тад мораш и сам иоћи сајџнји староме У оне нлаве дворе, вечности тајни храм! А какво-ли ће блажеиство морати битп за тебе, када ири враћању тога аманета узмогбудеш рећи сајцији свом : ,Хвала, што си ми сат тај дао. Покварио га ннсам, већ, ево, сан је стао!" А када тако будемо могли рећи пред престолом нраведног Оудије, онда ћемо понајбоље осетнти истину Христових речи: „Блаженн чистж се^дц^нх, ик№ т(и Бога оузрАтх!" Амин!

С руског цревео Ђор^е пл, Бота, свештеник јарковачки.

разник сепица у Јевреја беше врло велики иразник. Не бешо то обичан (хаг) празник, већ свечан (гехаг) као што је назван на једном месту у св. гшсму (2. Пар.ал. 7. 8.9.) и као што га називају равини — т. ј. празник сенида беше осОбито знатан и у ошпте свима

Од куда празнику сеница тако особитог значаја? За што тај празник имађаше тако свечан и тако радостан карактер? Празник сеница установљен беше нарочито за успомену великог историчког периода у животу јеврејског народа — за сиомен лутања но познат. Када се у св. писму говори о празнику, иустиљи. С тога главна и карактеристпчна црта а не вели се који нразник, то неки научници празника беше то, да су Јевреји са наступањем

велс, да ту треоа разумети нразник сеница. (Јов. 5. Г.) Доволшо беше рећи само „празник" па да сваки Јевреј зна — који је то празник.

иетога морали правити себи колебице — сенице од зелених гранчица, и живети у њима ;;а врсме целог празника, наиме 7 дана. . И иод сеницама

Ову распрапу чнтао је (Ј. Териииски ла свсчанои 1'одишњсл ск\ пу Кааанскс, духовне акадсмије 8. новембра 1890.

Ж Г1РАЗНИК СЕНИЦА У ЈЕВРЕЈА*