Српски сион

Б р . 46.

„*;гшли ишп.

\>ТР. I О I

шта је учинило, да заштити брод наше иародно-црквене автономије од страсти. које га занљускују, од валова, који му раснадом нрете; шта је учинило за себе, за свој углед, за наоружање своје у борби позива свога —- за своју сирочад? Хоћете ли, браћо и госнодо, да се заиитамо: јесмо ли сви истрајно одушевл.енн за нозив свој и у раду своме ; јесмо ли солидарни ма како и ма кад; бринемо ли се један за другога; разбирамо ли ми из Срема, шта је и како ;је у Бачкој и Баиату, испод Велебита и Капеле; како лн је онима тамо, на догледу Крижеваца? Притичемо лн једаи другом у помоћ ма у чему; бранимо ли један другог ма чиме? Разумемо ли самн себе; разумемо ли друге?.. Хоћете ли, браћо, да се и даље иитамо? Но, и ово је доста, па да нам одговор па све ово буде доказ, да нисмо

дово.љно радили, да нисмо радили солидарно, да се ничим не познајемо и не везујемо : до ли хаљине, која је мртва, — позива, који је већином у речима; осим званичног одношаја, који срца не загрева. И ове слике, на које сам вас само нодсетио, а које нам ипак одмах излазе иред очи у нриродним бојама, довољне су, да се пред њима забринемо и забринути запитамо: шта да чинимо? Хоћемо ли бити према свему томе равнодупши; или ћемо у очатан>у малаксати и са грозном резигнациЈОМ наиустити брод своје цркве и пародног живота? Ни једно ни друго. Него да скупимо сву своју снагу; да сложио прегнемо на рад. Сви; вољно и сноразумно; заједнички и истрајно. Један другог потстичући; храбрећи и нотиомажући; одушевљеии за позив свој ; одушевљени за веру, цркву и народ; увек свесни дужности евоје; свесни онога, што хоћемо и што можемо. (Свршиће ое).

ж ЖИВОТ И РАДЊА Вићентија Јовановића Архиепископа српског и Митрополита Београдског и Карловачког. (1731,—1737.) (Ии Беседе, коју јк на парастосу у манастиру Тановцу 23. октобра о. г. госорио Димитрије Руварац, иарох земунски и аочатсни иротојереј.) (Наставак).

се састао реченог дана у БеоЧржрЖградз', и између осталога донео.је, од^У^Цносно усво ио је многа наређења у погледу црквено-просветног живота српског народа, што их је митронолит Мојсије ПетровиЛ сабору нредложио, а која је израдио већнном епископ ВнКентије IIо смрти митрополита Мојсија ПегровиДа (ј 27. јула 17о0.), буде народни сабор сазван у Карловце за 15. фебруар 1731. За царског комесара буде именован ђенерао гроф . Јокатели. Комесару, у датом му тајном упуству, будо наложено, да настојн на томе, да сабор изаберз два митрополита, т. ј. .једног за карловачку, а другог за београдску мптрополпју, и

пошто је комесар држао, да је добро спремио земљиште за своју намеру, предложи у седници од 24. фебруара и позове сабор да бира два митроиолита. Посланици не хтедоше тај нредлог и позив комесаров уствојити, и после дужег договарања м саветовања у Бечу, комесар добије упуство из Беча, да још једном наведене већ разлоге у сабору понови, и уједно нека изјави, да сабор слободно остане при свом захтевању, но да се нма највишем решењу покорити. Па ако и то ништа не помогне, и сабор не 'усхте одустати од свога искања, онда нека сабору после неколико дана изјави, као да је бајагп дошло ново дворско решење, којим се сабору по његовој жељи донушта, да се обе мптронолије још само за тада сједине, но