Српски сион

С тр . 732.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 46.

под тим условом, да се то ограничење при избориом чину у записник увести има. Комесар, пошто је примио то упуство, позове сабор по ново, да бира митрополита, и то само, за митрополију Карловачку, који ће уједно администрирати и митрополију Београдску. Кад посланици не хтедоше ни на то пристати, допусти комесар сабору да бира по својој вољи, и 22. марта 1731. буде једногласно за архијеиископа целог нравославног српскороманског народа, у аустријским наследним земљама, т. ј. у Србији, Срему, Славонији, Хрватекој и Угарској, Банату и малој Влашкој, и митронолита Београдског и Карловачког изабран епискои ЋиЕентије ЈовановиЛ. 111та више, комесар није могао успети ни у томе, да уђе у записник ограничење таког избора само за тада. 2. јула и. г. буде ВиЛентије ■ЈовановиЛ за архијепискона и митрополита потврђен по жељи сабора. А што. се исти сабор тако свесно, чврсто и сложно држао, за то припада заслуга — по речма поменутог Шеикера, који је номенуто своје дело писао по изворима, што се налазе у царској ратној библиотеци и другим архивима — самом ВиДентију ЈовановиЛу, рекавши: „Да 1>е од оваког држања саборског бити и успеха: то се могло, по дотадашњем искуству, у толико пре претпоставити, што је на челу целог тог успеха био онај исти ВиЛентије ЈовановиЛ , који је 1722. са бившим митрополитом Мојсијем ИетровиЛем радио на сједињењу обе митрополије". Митрополит ВиЛентије ЈовановиЛ дознавши, /да је цар Еарло VI. издао нотврдну диилому, оде и сам у Беч, где еу се још од анрила бавилп послани еаборски изасланици, иштући, да се потврде закључци народног сабора од 1780. После дугог договарања и саветовања упути дворски војени савет у име цара под 5. фебруаром 1732. на митроиолита Вапентија нов „изјаснителни рескрипт", који има важити само за новоосвојене земље т. ј. Србију и Банат. Митрополит ВиКентије не хтеде исти рескриит сам народу прогласити, већ поднесе молбу дворском во.јеном савету за држање народног сабора, на ком да се као што треба ирогласи како његова иотврда за митроиолита, тако псто и најновије царско решење у ио-

гледу привилегија, заједно с другим дотле изданим решењима, која се тичу целог народа. На ову молбу митрополита ВиЛентија, земаљска влада за поменуте повоосвојене земље, упитана за мњење од дворског војеног савета, одговори, да није нужно, да се цео српски народ тога ради на сабор позива, но да је довољно, да се само неколико Србаља из новоосвојених крајева позову на сабор. Митрополит ВиЛентије на то поднесе самом цару молбу, у којој је по ново молио, да се допусти држање народног сабора за све Србе, који живе под његовим скиптром, као што је — рече — било и 1730., и то у толико ире, што ако се друкчије узради, не би цео српски народ сазнао као што треба речене обзнане, јер му не би биле објављене по тадашњем начину, а тиме би Његовог Величанства војена служба највећма трпела. Ова се опомена у Бечу разумела, те 11. јула 1732. потврди принц Евђеније Савојски, председник дворског војеног савета, закључак у погледу држања српског народног сабора у Београду, који се доцније одложи, и тек се 31. октобра у Београду отворио. Како ни овај сабор не хтеде чути за иоменуту деклараторију од 1727. и 1729. г. и рескринт од 1732., већ искаше, да се народне нривилегије у свему поштују, поднесе молбу цару, а подједно изабере и изасланике из своје средине за Беч, ко.јима наложи, да настоје на томе, да се отклоне неправде, што се српском народу чине, о којима је било говора и на самом сабору, а поименце о томе: како управни чиновници строго иостуиају с народом, како глобе народ, псују, злоставе свештеиике и световне људе, неправедно затварају људе, и срамоте женскиње, како му забрању.ју зидати цркве, узимају велику камату и десетак. Изабрани од сабора изасланици не одоше одмах у Беч, пошто им се из Беча поручило, да не ће бити примљени, а Будимци који су у народним стварима прву улогу играли, — и ако су у томе врло често грешили —, писаше митрополиту ВиНентију, у своме иисму од 5. марта и. г., да изабрани посланици инак треба да иду у Беч „и да господствујушту немачку господу новцем умилостиве, кад се на нно не може". Митроиолит Вићептије сазове за 11. децембар исте 1733. у Београд на збор еии-