Српски сион

Б р . 46

С тр . 733.

скоие, свештенике и нрваке народне, који су на последњем саборз' били народни посланици, и договоре се, колико да се даде дневнице изабраним за Беч изасланицима, а нодједно, како да се раснореже на еписконе и народ трошак за њих и за намерено дело. Међу тим се са српским народом све то горе поступало, те у почетку 1734. оду у Беч речени изасланици, да ишту лека новредама нривилегија, и 8. марта предадоше принцу Евгенију Савојском писмо митрополита ВиЛентија од 11. јануара, а уједно га и усмено замолише, да се српском народу очувају прнвилегије, и да се по њима са Србима.управља. Евђеније им обећа испунити њихово искање, но како од то доба нрође три месеца, а никакав одговор на номенуту молбу не изиђе, то митрополит ВиИеитије и поменути изасланици по ново предадоше молбу на Евђеиија, на што 10. (21.-) септембра и. г. изиђе царско решење, у ком се српском народу дароване привилегије по ново протумачише. Митрополит ВиИентије не буде ни с тим тумачењем задовољан, те отиде сам у Беч, где је у пме своје, клира и народа исКао и тражио, да у место издатих у последње време деклараторија и рескрипта, цар изда заштитну привилегију, као што је изашла она од 30. марта и 10. јуна 1715. На основу ове молбе митрополита ВиИентија , састане се 3. апрнла 1735. конференција под председништвом царског канцелара грофа Цинцендорфа, те и ако је она свој предлог, који је имао изићи под именом: „заштитне дииломе 11 , и који је у многом чему повољнији био од осталих деклараторија и решења, поднела на мњење мнтрополиту ВиКентију, он га ипак не хтеде нримити и усвојити, већ по ново искаше, да се Србима даду онака нрава и правице, каква су им у привилегијама обећана. Искање митрополита Вићентија , н његове прпмедбе на исти иредлог, доставе се министарској конференцији, те како се над Аустријом купише црни облаци — у Италији је Аустрија несретно ратовала, између Русије и Турске претио је био рат, и Аустрија као савезница Русије морала би се и сама упустити у рат с Турском, ако би се с њом Русија заратила, у горњој Кра.јини граничари бунише се, у Бачкој иобунише се Срби са

осталим становницима због рђавог иоступања од стране спахија и чнновника, која је побуна назвата „побуном Пере Сегединца" — конференција не смеде Србе вређати, и на митрополита ВиИентија наваљиваше влада, да иде у Бачку да народ умири, а он им одговори, као што рече у писму своме писаном Будимцима из Беча 26. марта и. г., „но ми се екскузирахом, да не смемо без конзулације и експедиције у народ поћи, да се горше ватра между народом невоспалит, с праздними рукама нрипгедше". После многог нреговарања п договарања, на послетку цар Еарло VI. издаде 7. (18.) маја 1735. „ заштитну дшлому ", и у декрету од истог дана рече, да је услед молбе митроиолита ВиЛентија и народа срнског, дароване српском народу нривилегије не само потврдио, већ из особите милости и раширио. Митрополит Ви%ентије бавећи се у Бечу од октобра 1734. до друге половине јуна 1735. и којом је приликом морао своје крстове и епископске одежде заложити, добивши иоменуту „заштитну диплому", искао је дозволу, да може држати народни сабор и то .у Карловцима. Министарство одобри држаље сабора, но не у Карловцима већ у Београду. Ну, сабор се иПак одржао у Карловцима и 20. јула, 1735. буде отворен. На истом је међу осталим ирочитана номенута „заштитна динлома", која се има сматрати као илод осмогодишње борбе пародне нротив рескрипта од 1. (12.) априла 1727., у ком су се као што видимо протумачиле народне привилегије, с којим тумачењем народ није био задовољан; објављено је устројство „сриске хусарске регементе ", распорезан на народ трошак за њу и нзабрани су народни тутори, да настоје, да се иокупи од народа распорезан трошак за исту регементу; изабрати су посланици, да у Бечу с народним секретаром Јованом Матулом у име српског народа заступају и бране народне интересе, чине преставке и одговоре на питања, која се тичу сриског народа, а уједно и у погледу поднетих тужаба од стране бачког енископа Висаријона Лавлови/га против митроиолита ВиЛентија. Како је у иривилегији од 10. (20.) августа 1691. цар Леоаолд обећао Србима прешавшим у ове земље, „да сви од архијепископа, као од своје црквене главе, како у духовним,