Српски сион

В р . 7.

С тр. 99.

ства, него да се старао, како 1>е таковим свећеницима да омогући примање истога. 3. Из тога изилази, да ии удовшво иосле ирвог брака, ни џородица, ни сам брак пе сшоје на тушу еитсктској хирошопији. Обичај, монахе бирати за епископе, почео се ширити тек око ноловине IV. века. Писмо Атанасија Великог, нисано 354 или 355 године Драконтију, сведочи, да је велики учитељ цркве у своје време имао још много муке, да приволи монахе да нриме епископско достојанство. (Од V—XV века било је међу 117 цариградских патријараха 57 изабраних од мирског свештенства, 58 од монаха, а за двојицу се не зна, игта су пре били. Свешовни свешшеници нису свагда морали ирс стископске тротоније чримами монашки аостриг; тако до IX века од безбрачних пресвитера, који су ностали цариградским патријарсима, само је један примио монашки постриг, а у ХП в. од 17 патријараха 10 нису били монаси и остали су у оике без монашког пострига, а у онке их је у том неријоду такових било 26. Прев.). Истицање монаха, као кандидата за епископско достојанство, оснива се на особитом иоштовању, с којим је црква на тај сталеж гледала. На такове изборе често је нресудно утицала особита способност, а с друге сшране, шшо многи суирузи несу хтели да шрисшану на развод брака. Предносш или шша више искључивосш монашког сшалежа у шом иогледу ниш је пзречена којим црквеним законом ниши у ои&е наговешшена (ап^е<1еи1;е1;). В. Како се византијско право прикључило трулским канонима. Да би противсловље између Јустинијановог права и 12. и 48. трулског канона уклонио, објавио је цар Лав Философ своју 2. новелу, која је упућена на патријарха Стевана II. цариградског. Она гласи: „Пошто су свети и божанствени канони, као и они, који што одредише у погледу хиротоније епископа, како ваља и тачно издати (а како то и не би било, кад је у аукторима њиним суделовало и божанско надахнуће) мора се (човек) чудити, да се неки усудише укидати другим законима свете и божанске законе, као да су они непотпуни. Јер докле ти св. канони, на местима о хиротонији, доиуштају производити за епискона онога, ко има деце из законитог брака, ако

иначе начин живљења његова не стоји па путу, дотле ови други изводе, да нико, ко има деце, па била она и дар законитог брака, не може то (т. ј. епископско досгојанство) ностићи. Ти противници се валда руководе начелом, да за епискона посвећени, оданошћу својој деци може обесветити своје звање, (јер шта би друго могло навести). Али кад би то било исшина, нико не би могао за живоша браКе и сесшара и других ро^ака задобиши еиискоиску хирошонију, јер и ши нису изузеши у иогледу његове љубави. И канони се за ово састарали, и опуномоћили су епископе, да могу потпомагати сиромашне рођаке из свију еиископу одређених прихода. „Наше Величансгво. по божјој милости, налази и сматра за достојније, покоравати се /»ожанским прописима, те публикује (овим), у сугласју с истима, закон, да свако, ко је досшојан ежискстског звања, без обзира, има ли деце, може исшо добиши. Овој одредби противан закон, за казну самовоље, нека, се у будуће забораву преда." Тим прикључењем грађанског права трулским канонима, нестало је сваке даље колизије. Само је још измењена 6. новела Јустинијанова (сар. 1. § 7.), по којој епископ пре хиротоније треба да је био, бар шест месеци, монах или свећеник; измењена је, и то 17. каноном прводругог сабора цариградског године 861. Тај канон одређује, да световњак или монах може постати епископом само ако је ноједине степене у прописаним интервалима нрешао. Пракса, постављати мирске свећенике за еиископе, била је при крају IX. века оиЉ. 13. марта 880 год., у храму св. Софије скуњвени сабор, под иредседништвом Фотијевим, ставио је шта више на дневни ред питање, да ли може епискои, који је као мирски свећеник добио (еиископску) хиротонију и за тим ступио у монаштво, и даље отправљати своје епископско звање? У 2. канону тога сабора донесено је негативно решење, т. ј. да не може (гледај 2 к. софијског сабора). Но из новеле цара Исака Анђела од год. 1187. види се, да је у то доба у опће било у обичају бирати епископе из мирског свештенства. Нознато је такође, да је логотет дромоса, Јован Гликис, који је био ожењен и имао деце, 1315 године, као Јован XIII, по-