Српски сион

С тр . 100.

„СРПСКИ сион. и

Г ,Р. 1.

стављен за цариградског патријарха, иошто му је жеиа ире тога стуиила у монашки чин. Н. Григора примећује уз то, што заелужује иажње, да је и патријарх, ире хиротоиије хтео постати монахом, али да га је од тога одвратио цар Андроник II. због слабог му здравља." Ово су научни резултати једног темељног учењака, који не узима науку себи у службу,

ПРОПОВЕД Н, Жристова се црква стара за децу своју, за њихове душе и онда, кад им тело и земљом постане; и онда, кад их је својта и позианик већ и заборавио. Љубав цркве према деци својој нема кра.ја, као што нема краја ни душа хришћанина. Љубав цркве лебди над колевком деце њезине, осветљава им стазе живота целога, испраћа их до гроба, а од гроба и иосле гроба, док вечности траје, моли у Господа Бога за њих: живот вечни и спас душа њихових. Моли непрестано. И данашњи дан, задушнинД, добра маТи, св. православна црква одредила је нарочито, да се са живом децом својом помоли Господу Богу за душе покојника својих, за живот им и мир вечни. А ви се, љубазна браћо, ево искуиисте на молитву ту, да срцу своме и дужности хришћанској удовољите. Срцу, које је љубило ноко.јнике, а у којем та љубав није ни данас загашена; са којег и данас роси суза туге и жалости; које још и данас пуца са јада и губитка. који се накнадити неда. Ето вас, да удовољите и дужности хрииЉанској, по којој ћемо се данас помолити Господу Богу за спас душа милих својих покојника, за спас душа и свију ближњих, којима, као деци својој, св. црква наша данас чини —• задушнице. И кад ми око не би машало се иреко нрага св. храма овог, а по ваигем овде скупу и одзиву на молитву задушничку, судио бих и ја, к'о и други сваки, да вам је усиомена на мртве светиња хришћанске душе; да вам је помен мртвих мелем тузи срца „рођенога"; да вам је молитва за спас душа њихових, од срца одуг благодарности велике за љубав и добра, која вам указаше. док са вама беху.

који ју не дотерује према својим интересима. иего јој савесно служи. Навели смо суд тога учењака за то, што се не ће, јамачно, сумњати у његову објективност и научност, а у цељи, да исправимо криве појмове, који у опће несу од користи, а специјално у овом случају држимо, да, би штетни били за српску цркву у нашој митроиолији. —кш—

ЗАДУШНИЦЕ. И тако је заиста неком, ал' не сваком. Јер, док ми око гледи неограђено гробље, изложено свему и свачему; док је у њему трага свакојака, и гробова разривених, изгажених п крстова изломљених; шипрага, трња и корова сваког, — дотле не могу веровати, да у сваком срцу сгада мога има љубави и благодарности према мртвима својим. Не могу, дотле, веровати. да је сваком од вас гробље светиња, да му је светиња она груда земље, која му мртве покрива; да ноштује гробове нокојника. А дотле не могу веровати ни то, да сте данас сви заналили евећице и донели читуље, а дошли у св. храм свој за то, да се од срца и сузом душе побожне помолите за мртве своје; него за то, јер је — по вашем уму и срцу — тек обичај тако. Не обарајте очију, љубазна браћо, него ме добро чујте и мудро послушајте. Тешко мн је, ал' се рећи мора. А казаћу вам но Богу, но души; у л>убави и од срца свога. Гробље је сраиота целога села, ако није заграђено, уре1;ено; чисто и од свега поштеђено. Срамота је целога села, ако се хришћанска душа згрози са нереда и покора у њему; ако странац узмора окренути главе од њега, да не види нечистоту ил' дивљаштво, које по гробљу чини обесна и разуздана пастирчад. Ал' осим срамоте иред људима, грехота је то грдна иред Богом. Грехота и онога, којп нокор чини, ал' и оног, који покор тртш. А зар је тако тешко гробље окрчити и очистити, заградити и затворити, иа на њега ирипазити? Све то добра воља, хришћанска љубав, људски понос и вредна ручица може. Не мора ограда на гробљу богата и скупа бити; не мора гробље скупим крстовима и гробним оградама урешена бити. Али осигурано, да у њега стока не продире, да по њему дивља