Српски сион

Б р . 7 „СРПСКИ СИОН." С тр . 105 . •/ % СИЛА ВЕРЕ...1

„Руски Лаломник " у своме 49. броју пр. г. донео је иод горњим насловом опис једног необичног, али истинитог догађаја из Русије. Протојереја Кронштатског 0. Јована уважава цела Русија. Са побожности његове, и других врлина његових, те и чудесних дела његових, народ га на све стране, куда се 0. Јован крене, дочекује и поздравља као каквог светитеља. И болни и здрави, и богати и сиротиња, отимају се да дођу до 0. Јована да их благослови. Његова је молитва иобожиа, његова је реч са амвона у цркви силна. Његов је живот сличан животу светитељском; где се само појави, чини чуда међу народом. У доброчинству пак нема му равиа, управо јединствен је у данашњем веку. Све што заслужи, и у својој нарохији и на страни, иодели сиротињи; од богаташа прима силне новцС, које нодели сиромашним ђацима. I [>ему на благослов иду трговци, када наумс већу куповину да предузму, у његовом су дому ђаци универзитетлије на благослову пре, него што ће строге испитс нолагати. 0 животу 0. Јована Кронштатског, о делима његовим, могле би сс читавс књиге ианисати, но ми ћемо овде само о најновијем догађају, или боље рећи најновијем чуду 0. Јована Кронштатског изнети пред напге читаоце оно, што поменути лист нод горњим насловом казује овако: Познати руски певач Д. А. Агрењев-Славјански 1 говори у листовима, како је молитвом 0. Јована Кронштатског излечен слепац-гуелар, који служи у његовом кору. Пре по што ћу се кренути из Петрограда, — нише Славјански, намислим ићи у Кронштат 0. Јовану и замолити га да одслужи „молебан" и да ме благослови за далеки иут, који сам мислио предузети ове зиме. Кад ме је 0. Јован посетио у гостионици где сам становао, и после „молебна", у разговору с' тим великим хрншћанином, кажем му, да бих рад био у Кронштату држати иевачко всче у корист породица погинулих на оклонници „Русалка" (Вила). 0. Јован одобри моју намсру и рече, да би он желио да мој кор поје литургију. Ја сам сасвим био срећан, што ћу моћи испунити жељу 0. Јована. Прва литургија на којој смо нојали, била је 22. септембра 1893., и наше сс појање 1 Д. А. Агрењев-Сдавјански, чувсни руски иевач, познат је добро и код иас са својим кором

допадне 0. Јовану, те .ја обећам још једанпут доћи у Кронштат да нојем с' мојим кором кад он узслужи литургију. Ово је било 29. септембра. И ја не могу оиисати тај дубоки и побожни утисак, који смо ја, моја породица и сви моји певачи понели из саборне свето-андрејевске цркве. Једаинут нас је 0. Јован исиоведао, све, са хиљадама других, који су на молитву и исповед дошли. После службе замолио сам 0. Јована, да ми дође, да благослови нородицу моју и све моје певаче. После „молебна" и водоосвећења, нриђемо сви да се ноклонимо крсту и примимо благослов. Но с пама сам повео био и свога слепца, гуслара Ивана, те кажем 0. Јовану, да га овај слепац моли за благослов и да се помоли за њега. „А од кад си слеп"? заиита 0. Јован Ивана. „Већ има више од 12 година; од малена не видим ништа" — одговори слеиац. „А како си ослепио? Јеси ли био болестан, шта ли?" — упитаће 0. Јовап. „Да, имао сам „Фир цигер" (золотуха) и очевидно сишао се у главу, те ослепим. Ишао сам докторима и ништа ми не помогоше; говорили ми, да ми је мутна вода у очима". „Но, нигпта", одговорио је смешећи се н њежно 0. Јован. „И ја сам био болестан од исте болести и сад рђаво чујем. Ајде, помоли се Росноду Богу". И, кад то рече, узе кашиком освећене воде из суда, улије у руку три пута, опере очи Ивану, помилује га по глави, благослови га говорећи му: „Но, Господ Бог ће тебе помиловати. Иди с' Богом"! У вече тога дана давао сам концерат, вели даље Славјански, у дворани кронштатског трговачкаг друштва. Пре но што ће се ночети концерат, уђе у моју собу за облачење дечак, иевач мој, који је пре водио Ивана, и смешећи се рече ми: „А, Иван већ види". — Како види? запитам га ја чудећи се и ие верујући у речи дечакове. —- „Доведите га овамо"; и Иван дође. . По, шта је Иване? Истина је зар, да ти ш,диш?" Иван гледајући на мене, широко откритнм очима, одговори: „Да, господине, ја већ мало видим; толико, као кад би све у тами било". „Но, а знаш да до овог дана ништа ниси видио"? „Јест, ништа нисам видио а већ .је томе 12 година, унраво од детињства". Сумњати нисам могао: Иван је стајао нреда мном с' отвореним