Српски сион

Б р. 8.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 115.

нашње св. јеванђеље? Учи нас: да чувамо блага, имање и дарове, које од Бога добивамо и да их корисно унотребљујемо. Ако нам је Бог дао, да смо ум свој знањем обогатили, то да ноучимо оне који не знају. Ако нам је Бог богатства дао, то треба, више него други, да помажемо бедним и сиромашним људима. Ако смо у части и достојанству, то да штитимо наиаднуте, крепимо изнемогле, иодижемо малодушне; па ћемо тако од Бога дароване нам таланте, које на корист и ближњег својега употребљујемо, и удвостручити. Блудни је син неразумно и грешно унропастио све имање своје, те је допао највеће невоље. Но дошавши к себи обратио се оду, који га опет радосно прима. И ми, љубазни моји, који у овој плачевној земаљској долини живимо, те овај смртни живот свој од дана на дан потежемо и непрестано се са страстима боримо и у грех упадамо; сада у ове дане, када нам се „двери покајања" отварају, покајмо се за грехе своје, те у настунајуће време часног и великог поста Војка, 1894.

исправимо живот свој, заверимо се да нећемо грешити, исповедимо се и причестимо се. Присгупимо Оцу небесном са речима: „Оче згрешио сам на небу и пред тобом и нисам достојан назвати се сином твојим"; и Бог ће нас у своју милост примити. Ако смо пак на добром путу, то не треба да презиремо највеће грешнике нити ■ да нам је неугодно и да смо злобни на њих, што их Бог прима и на, њих своју милост излива. Бог је милостиви Отац нас свију, па хоће све нас тихим и љубазним речима да к себи призове. Иа ако се ми будемо одазивали гласу и позиву божјем, па будемо у себе примали само пречисто тело и животворну крв Христову по срдачном покајању за грехе своје, са потпуном надом на милост божју, то ће онда сваког појединог од нас Бог примити кротко и милостиво, загрлити нас и царства својега небесног удостојити. Сваком поједином од нас рећи ће Бог: „Овај син мој био је мртав грехом и оживео, изгубљен — и

нашао се.

и

(По руском)

Милан Попади^.

Древност употребљавања и символичко значење спољашњих знакова и радња при молитви.*

ава молитва, која излази из дубљине срца, но тијесној свези душе с тијелом, не може а да се не искаже у спољашњим знацима: сердце лчое и плотк /иоа козрадовдстасА ш Еоз'к жик'к (пс. и 88, 3.), — извкггка се^дца гллгоЛ10тх оуста (Дука 6, 45.). Да би спољашњи израз молитвенога духа ири заједничком богослужењу био једнолик и лијеп, одавна^ је православна црква одредила положаЈ, "7^ каквом се морају приносити заједничке молитве и спољашње знаке, који имају пратити молитву. Такови спољашњи знаци и радње јесу: 1.) стајање, 2.) откривање главе, 3.) окретање црема истоку, 4.) поклони, 5.) клечање, 6.) падање на земљу, 7.) дизање руку и очију к небу и 8.) крсни знак. 1.) Стајање за вријеме молишве. Стајање је управо природни положај онога, који се * Ова расиравица преведена је из красног руског духовног листа: „Руководство дда селвскихт. паствтреи" г. 1892. (бр. б., 6. и 9.), — а пријевод је читао у мартовској скупштини богословског друштва „Слоге" г. 1893 редовни друштвени члан "ђуро Т. Марковић, богослов IV. године.

моли: ако се дух узноси, не може ни тиЈело остати на миру. Такав иоложај за вријеме молитве нотпуно одговара величанству Врховнога Суштаства. Еад ми стојимо пред оним, кога поштујемо и слушамо, то смо тим више дужни стајати за вријеме молитве пред Богом, пред којим миријаде анђела и арханђела стоје са страхом и треиетом (Ис. 6, 2.; Дан. 7,10.; Апок. 7, 11.). Отајање за вријеме молитве потнуно одговара и самом позиву хришћанина: по учењу ап. Павла (1. Кор. 16, 13.; Еф. 6, 14.; Филип. 4, 1.), сав живот хришћанина има бити непрестаним служењем Богу; а ако хришћанин мора свагда бити на опрезу и стајати на стражи свога душевнога спасења, то је тим више дужан чинити то за вријеме своје молитве при богослужењу. Већ у старозаветној цркви молили се Јеврејн стојећи не само у јерусалимском храму, гдје није било