Српски сион

Б р . 10.

Павла (Ап. дјел 20, 36.; 21, 5.; Ефес. 3, 14.). Егезии, један од најближих ирејемника апостолских, прииовиједа о Јакову, брату Господњем „по плоти", првом епископу јерусалимском, да су му кољена, од силнога клечања при молитви за спасење народа, са свијем отврднула (Јевс. књ. 2, гл. 23.). По примјеру старозавјетних праведника, кога је освештао Исус Христос и апостоли, а исто тако и по примјеру небеских становника (Апок. 4, 10.; 7, 11.), стари су се хришћани често клечећи молили. По свједочанству историка Јевсевија, хришћани, који се налазили у „громоносној" легији за Жарка Аврелија, исиросили су молитвом од Госнода дажд, клекнувши по своме обичају на земљу (Књ. 4, гл. 22.; испор. Тертул. посланица Окапулу, африканском проконзулу, гл. 4.). У Апостолским Установама (Књ. 8, гл. 10.) налазе се и саме молитве, које су се у богослужбеним хришћанским скуповима читале клечећи. Василије Велики, као што је иознато, саставио је молитве за вечерње богослужење у дан св. Педесетниде, које се клечећи имају читати. По тумачењу тога црквенога св. Оца: „сваки пут, кад клекнемо и опет устанемо, већ тим самим показујемо, да нас је гријех бацио на земљу, а човекољубље Творчево уздигло на небо (пр. 91.). Ради таковога символичнога значења клечања за вријеме молитве, постао је код хришћана обичај, да се у дане Педесетнице и све недеље не моли клечећи, него стојећи, и тај су обичај потврдили оци првог васељенског сабора (пр. 20.) и пето-шестога васељенског — трулског сабора (пр. 90.); у те се дане клечећи молили једино покајници, као они, које још није уздигла благодат Христова. Напротив, у дане поста и покајања, хришћани су се молили једино клечећи, изражавајући већ и тим сазнавање свог грјешнога стања пред Богом и појачану жељу и молење ради помиловања и опроштаја. По садашњем уставу Православне Цркве одређује се клечање не само у дане поста и покајања, него и при богослужењу, које се свршава усљед ма какових опћих невоља, ради успомене на тешка искушења и ради захвалности Богу на поди.јељеним нам доброчинствима. 6.) Падање на земљу. Падање на земљу као израз врло велике смирености пред Богом и појачане, топле молитве к Богу, употребља-

вали су старозавјетни праведници, особито кад су се молили за гријехе народа. Аврам чувши обећање Божје, да ће ступити с њиме у завјет: таде иаГлиц% своемг (Бит. 17, 3.) из чувства побожности и смирености; Мојсије и Арон: падосша на лица свон, да би умолили Бога ради гријехова народа (Числ. 16, 22). У новозавјетној цркви сам се Господ Исус Христос молио Богу Оцу: „%аде на лиц-\> своемг" (Мат. 26, 39.). По примјеру старозавјетних праведника, самога Исуса Христа и небеских становника (Апок. 4, 10.; 7, 11.), стари су се хришћани чешће молили паднувши на земљу, особито покајници, који су били из разреда оних, који су плакали; покајници тога разреда поређавши се по голој земљи пред црквеним вратнма и изложивши се сз^нчаној припецп и непогодама — вјетровима и бури, бацали су се на земљу пред вјернима, који су у храм улазили и у таковом су положају са сузама их преклињали да се моле за њих. Оократ спомиње неког софисту Еводија, који се „поводећи се за царским самовољама, за Јулијана истицао као жесток незнабожац, а нослије Јулијана опет је био хришћанином, јер бацивши се на земљу пред вратима њеког молитвеног дома викао је: „газите ме ногама, као обљутавјелу со" (Цркв. ист. књ. 3, гл. 13). Данас се падање на земљу употребљава у православној цркви при исповијести док се чита молитва: „Владико многомилосшже" . . . на литургији пређеосвећених дарова кад свећенослужитељ благосиља народ запаљеном свијећом при узгласу: „ Св^шг Хргстовг тросв^цаетг вс%ж" и кад се преносе св. дари са жртвеника, на пријесто.* 7.) Уздизање руку и очију к небу. За знак обраћања мисли к Богу и уздизања срца к Њему, очекивања помоћи ,,с' вБтше", као што сви старозавјетни просиоци (Псал. 120, 1.; 121, 1.; 140,2.; 2. Парал. 6, 13.; 3. Цар. 8, 22. ; Неем. 8, 6.), тако су се и стари хришћани молили уздигнутим рукама и очима к небу (1. Тим. 2, 8.; испор. Јов. 11, 4). Дизање руку к небу и погледање горе, као спољашњи израз молитвеног обраћања Богу, било је и у свима незнабошким религијама, само су незнабошци при молитви дизали руке вертикално, саста* За тим 14. септембра, о јутреау, кад се изнаша часни крст, шт.0 се чини и о јутрењу 1. авгуета, а док се пева последње — велико „сватвти боже". У.