Српски сион

„СРПСКИ СИОН."

Бг. 10.

да се његово духовно расположење доста знатно подигло и жудња за религиозно-наравственим васнитањем још више развила. Све то очигледно показује, какво благодарно земљиште предетавља душа нашег нростосрдачног, склоњеног на добро и истину народа. Пастири Цркве ваља само да посеју добро семе, и оно ће уродити обилатим родом. Измсђу духовно-просветних друштава особито је енергичну делатност развило „Обцество религшзно-нравственнаго просвђцетл иг духђ иравославнои Церкви", које је себи поставило за задаћу особито, да уноси дух религиозно-наравственог животамеђу престоничко становништво, које више него икоје друго иодлежи свима могућим обманама и искушењима. Осим на широко разгранате мреже вешто вођених ванбогослужбених предавања и читања, друштво то подигло је свој властити дом с великом двораном у њему ради иредавања и лекција; и нарочито његовој енергичној делатности има се приписати тај несумњиви Факт, да је иразнични живот у престоници, особито у нижим класама, нрема нрошлим годинама добио сасвим други биљег, те нређашње дивље пијанчење све више устуна место правилном, хришћанском ировађању празника. И делатност тога друштва није остала неопажена. Ми смо у своје време сноменули оно високо царско благоволење, кога се удостојило то часно друиггво, које је нашло у њему нови мотив и сокољење за даљњу делатност на одабраном му попришту. Остаје само да пожелимо, да би „Обш;ество и , ширећи евоју просветну делатност, обратило пажњу и на више класе народа, које су нри свој висини светскога свога образовања у црквено-религиозном погледу но кашто исто тако немоћне и слабе као и прости народ, и по томе је такођер и њима нужна религиозно-наравствена просвета и поука. У погледу просвете и моралног народњег нанретка Црква је примила на себе и велико дело уређења и распрострањења системе црквено-парохијских школа. Првом учитељицом и нросветитељицом нашег народа била је баш Црква, а црквено-парохијска школа и јест унраво симпатични и нашем народу иојмљиви тии школе. Ако се но кашто тај тип пренебрегавао и на његово место се иојавио други тин — школе еветске, то тешко да се то чинило с јасним разумевањем иравих духовних иотреба нашега народа, и по свој прилици да се садање

оживљавање и препорођај црквено-парохијскога типа иојавио као неопходна реакција против крајности светске школе, која се неумерено подала „рационалним", но доста неоиравданим методама и цељи западно-европске школе. То наравно не значи. да црквено-иарохијска школа треба да стоји у непрестаном антагонизму са школом светском, као што на жалост често и појимају тај одношај међу њима другостенени агенти. Они теже за једном те истом добром цељи, која би им имала служити савезом љубави; но иоред тога нужна је међу њима и извесна суревњивост, те ако се често на делу показује, да народ више воли школу црквенонарохијску као такову, која боље одговара његовим духовним потребама, то у том није ни најмање крива сама школа, него је крива она једностраност, која беше дозвољена раније у системи земаљских школа под уиливом „рационалне" педагогике и која би се сада морала по потреби загладити, и то, благодарећи црквенопарохијалној школи. Мрежа црквено-нарохијалних школа разгранала сс већ у ирошлој години у толико, да је та школа преживила период свога детињства, те и ако је она била само као покушај, сада излази већ као самостална и добро утврђена система. И тај усиех је тим осетљивији, што се система цЈмшено парохијских школа основала и раширила скоро сасвим без икаквих новчаних срестава. То је у нуном смислу створ драговољног самонрегорења народних пастира, па и самог народа, који је потпомагао ту драгу му школску систему обилним нрилозима из свога оскудног стања. Доста је споменути, да у буџет црквено-парохијалних школа од три милијона, око 2*1^ милијона рубаља сваке годнне уносибаш сам народ, који би тиме као рад био, да јасно н очигледно посведочи, која је нарочито школа њему мила и иојмљива. Но напослетку, било би неираведно и у будуће непрестано рачунати у ствари подржавања системе црквено-иарохијских школа ли на народно благостање, које је особито нотресено ирошлих година, с неродице и енидемије, и тако се само од себе рађа питање о неопходности правилнога обезбеђења еистеме те, саразмерно с обезбеђењем системе светских школа, и ако се то иостигне, то се можемо надати, да ће се још више и боље развити та унраво мила, па дакле и плодотворна за наш народ школска система. Кад је наше духовенство примило на себе