Српски сион

Б Р. 13.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 197.

вашега јада, тако иека; даде Господ да се нрелива мера ваше утехе, и нека множи вашу снагу у трпељпвости „пунонадежној." Никада није Јеванћеље Христово човеку скунље, нити је вера у њега скупоценија, него у невољи, у којој се ми можемо хвалити са надом славе; јер би иначе ми верни били дакако најјаднији људи, да нас Бог није у крштењу запечатио са оним светим духом обрицања, што .је залога нашег наследства, са чега нас ђаво и његова деца исмевају, ругају нам се, ирезиру нас и злостављају, називајући себе лажно слугама Христовим или Исусовим, а овамо нод тим именом врше најгрознија грешна дела, нанели се и тиранишу слободу савести. ПГто су у аиостолско доба убијали верне ради сведочанстава, што их они даваху о Христу, то су баш тиме бивали другн убеђивани о истинитости Јаванђеља Христова, те се и сами даваху крстити у Хрисгу, како би имали удела у његовим даровима и добрима царства небескога." (I. Кор. 15, 18 —19; В, 29 и сл.) „Данашњим даном пак сматрају за знак однадничкога сектанства, ако кога почну гонити Валови ноиови, и једва да се ико. обрати. Но, које је Господ већ пређе познавао, ти ће бити позвани, дозванп к обраћењу и заједници Јевацђеља Христова, на ма их и мало било. Тако зване хрииЉане Бог није звао, јер они не ностадоше вернима путем проиоведи Јеванђеља Христова, него су њих ''пре тога већ (као што веле) крстили људи без њихова знања и воље, а носле тога бивају иримљени да се даду „конфирмирати" (јер без тога не би могао нико постати војником, нити ое венчати)." „Христос је овако рекао своме Оцу : „Оче, ја хоћу, где сам ја, ту да буду и они, које си мени дао." Само су то његови нрави и истинити ученици (Јов. 8, 31), наиме они, који остају и ири његову учењу, и држе га чврсто и непроменљиво, као што га оно предаше св. Аностоли нрвим вернима, а они их оиет примили од самога Господа. Не осгану ли они нри том, тада су узалуд веровали, и иеће моћи бити снасени (I. Кор. 15, 1 и сл.; I. Јов. 2, 24). Да, на свакој измени, промени речи Христове почива проклетсгво (Гал. 1, 0; II. Кор. 2, 17; I. -Јов. 6, 3) ... . Но грешни људи не ће да узму на се крст Христов, па с тога они не преиначују рвч Христову, н мисле тада, е је и иуш Божји постао други.

Највећу измену и превару почннише са крштењем дечјим." Ту он онда пбђе доказивати, како човек свакако прво мора веровати, те да може бити крштен. Но крштење је, вели, печат, са којим се печати само права вера, и само ће ти, ко.ји су тако занечаћени, нознати истину и једино ће они доспети у царсгво небеско (!). Сви остали, то су само тек неке гадне уходе у царству Божјем, ко.јима ће се све то већ иоштено одмаздити на ономе свету — „а то су баш они, који вас тако без свакога милосрђа гоне и казне као какве злочинце, све ради слова Божјега !" Али вами је рекао Сиас: „Би сте пријатељи моји, када творите, што вам ја кажем. Ја вас не називам више слугама, јер слуга не зна,, шта његов господар чини, него сам назвао вас иријател.има, јер све што сам ја чуо од свога оца, то сам и вама објавио" „Ако вас дакле гоне, трпите, јер ћете ви после благовати, када ваши гониоци буду допали оне тамнице, из које већ више нико не изилази (Откров. 13, 10)". . . . Завршује ту посланицу овако: „За нашу веру биће то последње сведочанетво и оправдање, када будемо истрајали до краја: да је Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев, Бог Седрахов, Мисахов и Авденагов* и наш Бог, те да смо ми дакле служили у Хрисгу правоме и јединоме Богу, ради кога нас и мрзи и гони сатана у своме гњеву и љубоморности својој.** * Содрах, Мисах и Авдеиаго беху Израиљћани, који се оно за ропотва вавилонскога не хтеДоше покдонити златноме лИку, што га је поотавио у место Вога цар Невухаднезар, те с тога буду сва тројида свезана и бачена у нећ огњену ужарену. Али се њима у томе ни сама кооа није упалила, те видећи то, викне их дар из пећи на нољс и узвиси их на велико дрстојанотво у земљи Вавилонокој (иророк Данипо, гл. 3.). ** 0 прогањању назарена у Угарској јагљаојефрелих и осталим својим цристалицама. Тако пише он 12јан. исте године „Општини у Бсрну" између осталога и овако: „Дајем вам.назниње, драга моја браћо, да се јодан део наше општине налази у великој жалости, наиме они у Угарској. Ту еу нопови и опет иопословали у цара право, што га имађаху још пре 400 година, да могу имати места и гласа у еуду (инквизпција). Ту су вештину прпони (сИе РГавеп) од свога оца, ђавола, боље примили, него сви остали људи: јер опи сами ни тако неће у1>и у царство небеско, а који би то хтели, тима они не дају, је]1 они имају исте интересе, као и ђаво, чији-еу они пуномоћници и извршноцн његове срџбе и његОве • вол.е Они ове 'шне но његовој ћуДи. баш као и (ми) деца Вожја што г.рше вољу Хрпстову Но они еу само овде тако