Српски сион

В р . 19.

„СРПСКИ СИОН/

С тр . 297.

Таква заједница нам је увек потребна и корисна; данас понајвише. Данас, кад нам цркви претп заблуда, а Српству грози неправда душевног насиља. И кад је дрква и народ нам у таквоме положају, пред таквим нротивником, гата треба да радимо? Чиме дрква побеђује, чиме се народ одржава у ноложају таквом ? Црква побеђује божанским истинама и моралном снагом својом; а народ моралном снагом и слогом синова својих. То су знаци, у којима ћемо нобедити, победити и у борби, пред којом и у којој данас стојимо. И црква и народ наш одржао је, до сад, многу борбу, телесну, физичку, у којој се крв пролевала, живот жргвовао. Историја сведочи, а ми смо још живи; још је жива на рамену глава. Али, данас стојимо у борби, у којој се не нролева крв, него може да изгуби душа. Стојимо пред непријатељем, који не тражи тело, иего нам иште душу; који нам није жељан крви, него имена народнога; који не разорава села и градове, него је вољан да нам разори дугаевни мир и спокојство, огљиште породичне светиње и чистоће, среће и блаженства. Не стојимо пред пушком, коцем и кононцем, него пред заблудама људскога ума, које нам се намећу; пред дугаевним наси.љем, које нам се чини у име неистините науке, измигаљене слободе, лажне културе; у име разних себичних прохтева силних и) лпра с(ги>. Да, стојимо нред лажном културом, онасном за нашу цркву и народ, опасном за цело друштво, јер опасном за морал, који је друштву људском основа и темељ опстанку. Опасном, јер је насиље лажне културе од ужаса, као што је и моћ истините науке и културе благодетна. Лажна култура је тиран деветнаестога века, много опаснији и ужаснији од свију тирана досадањих, — по речима Христовим: не бојте се оних, који убијају тело, а душе не могу убити, него оних, који убијају душу. Култура и слобода, то су варке данашњега доба, у устима многих. Варке, јер у језгри њиховој нема ни културе ни слободе, него је то култус безверја и верске равнодушности; иего је то распуштена слобода покварене воље, самовоља и нервоза моралне туберкулозе. Да, таква је култура и сдобода, која се

нама нуди; такав је тиран, који нам прети, а даре обећава, но тражећи и уздар.је, ни мање ни веће, него: да се одречемо неба и душе, да одбацимо мајку своју православну цркву, да ногазимо образ српски, да се каменом бацимо на гробове прадедова и историју своју, и да светим и блаженим сенима нраотаца довикнемо: заман се бористе и крв листе за крст часни и слободу златну, потомци вам се данас одричу крста од три прста и имена српског. Таква култура данас хоће да усрећи друштво људско, па и нама нуди даре своје. А ми? Хоћемо ли их примити? Не ћемо. Хоћемо ли се одрећи Христа и Његовог Јеванђеља слободе, љубави и врлина, које сјаје човештву као сунце васијони? Хоћемо ли дати дугау за варку заблуделих умова људских; хоћемо ли у синџир дугаевног тирана; хоћемо ли Содому и Гомору у Срнству нам милом? Хоћемо ли заборавити веру и цркву, спаситељку своју и одбрану српску; хоћемо ли се одрећи Српства? Не ћемо. Него, гата ћемо? Наоружани истинитом вером у Бога, Господа и Спаса нашег Исуса Христа, чији васкрс славимо и ове педесетнице; наоружани врлинама и испуњени идеалима, којима нас Његово Јеванђеље учи, а које истинита и жива вера рађа, — стаћемо пред заблуде безверја и верске равнодушности, пред порок распуштене слободе и покварене воље, нред душевног тирана, груди у груди, и борићемо се против њега врлинама хришћанским и свешћу поноса нам српског. Борићемо се за идеале хришћанске, за светињу православља, за огњиште породичне среће,. за опстана-к народни. Борба ће бити љута, ал' из борбе ћемо изнети сиасену душу и светло име српско. Борба ће бити љута, ал' ћемо победити. Јер народ, који је озарен божанским истинама Христовог Јеванђеља, који чува и цени светињу и чистоћу нородичног живота, који је у врлини сталан, у добру јак, морално здрав, а свестан поноса свог народног. — непобедив је, јер му и небо у борби помаже, јер с њим је Бог! Али, љубазна браћо и миле Српкиње, не заборављајте никад, да сунце божанских истина сјаје у вери, да светињи, врлини и добру вера живот даје, а црква да им је колевка. Вера их рађа, црква их негује и чува.