Српски сион

„СРНСКИ СИОН."

Вр. 24.

место, које је 1'роФ Толстој написао у својој ван границе наштампаној кљижици: „Символ вере учи се и чита се као молитва у црквама, а проповед на гори искључена је чак из еванђелских места, што се читају у цркви тако, д-аје народ пикад и нв чује у цркви, изузев оних дана, кад се црочитава цело еванђеље. Да богме да није могло бити другачије" и т. д. 1 Нека на то нитање одговори савест самога писца... Ми с великом жалошћу бележимо тај Факат, који — жалибоже — доказује не први пут жалосну истину, како самовољне теорије сектанске заблуде могу чак и даровите људе довести до оног нетрпљивог нлиткоумља, где једном изречена лажиа мисао или апеурдпост с Фанатичком безазорношћу тражи себи ослонца чак у изопачивању и правом извртању Факата. Но на срећу истине у том се баш и састош слабост сектапске аргументације, која се свагда може онроврћи указивањем на очигледне чиљепице. Па то је дало могућности и англиканском" богослову да опровргне клевету, наперену грофом Толстојем на хришћанске цркве, и у погледу евоје цркве . Он вели: „ми читамо проповед на гори тако често, колко пам је само могуће. Она саставља предмст многобројних проповеди, учи се на изуст у нашим школама, служи као збирка руководстава у недељним школама. 2 ) Њу сваки дан на глас чита отац својој деци и слугама у свакидањој домаћој молитви. Верујући, да је те речи изрекао Онај, о ком Символ вере говори, да је Он „Пог од Бога, Светлост од Светлости, Нрави Бог од Нравог Бога", о ком еванђелиет Јован говори, дајеОн „Реч од Бога", „Вечни живот, који је био са Оцем и јавио се нама", те не могући да са савешћу примимо једно начело св. Писма, а у исто време друго" одбацујући, — ми тим самим и нримамо проповед на гори у саму дубљину својих срдаца, и — не држећи се с неразумним извраћањем тумачења њезиних прекрасних и значајних начела с гледишта буквалности, која је противна здра вом смислу, тим се више старамо, да њена начела учинимо основом целог нашег живота." Показавши слабост Толстовскога учења у са1 Кеухе-да", јануар, 1894. г. стр. 63. 2 У одношају православне дркве испустио јс гро® Толстој такођер иа вида, да изучавање к тумачење нроноведи на гори састављз 1'лавни нредмет наших катихивиса, те тако и у том ногледу црква ју ни најмање не истискива рвојим символом вере.

мој његовој основи, англикански богослов нотом без пб муке опровргава и друге већ другостепеие тврдње тога учења. Тако, тврдња као даје „хришћанство наука, која се може примити или одбацити без иромене живота", опровргава се основном науком цркве (како нравославне, тако и англиканске), да није доста само теоретичко уверење о извесној истини, да је нужно да се уверење докаже на делу, једном речју, да је вера без дела мртва; тврдње, да је тобоже Христос, оснивајући свесветско братство, „уништио народносне разлике" и „укинуо нриватну својину". — не налазе ни најмање потврде у науци Спаситељевој те су нроизвољни закључак тумачев, који се руководи лажном методом једностране егзегетике. На нослетку Синклер прави неколико примедаба и односно нарочитог ногледа гроФовог на, садањи друштвени иоредак. По мишљењу гроФОву, тај поредак је незгодан у самој својој основи, јер дели људе на две противне групе —- на срећне капиталисте и аристократе, који се наслађују свима благама земаљскима, и на несретни раднички сталеж, који сиротује и злопати. У томнитању гро® Толстој баш сасвим губи сваку логичну хладнокрвност и говори несмисао за несмкслом с чисто анархичком раскалашношћу језика. Пренирати се с њим па тако клизавом понришту сасвим је немогуће, а и нема нотребе, зато, што су то питање већ доста пута решавали највећи умови и законодавци, и не може бити друкчије решено, иего како га је решио сам живот, јер је баш таква природа човечова. Зато англикански богослов одвраћа на то, да никако нису увек канитадисте — сретни угњетачи слабих и да нрост народ никако није тако несретан и угњетен, као што се то грофу чини. Ваљан, трезвен и раден занатлија, који са својом породицом живи гдегод на крају града, често путајемного сретнији, него онај који по свом вишем положају — као што се чини — има на својој страни много више угодности и нредности. У садањем друштвеном поретку има заиста омашних недостатака, што неће порицати ни јсдан поштен и здравомислећи човек; но ти недостатци иобуђују само све честите људе да раде на њихову уклоњењу с цељу, да се ноправе друштвено-економски одношаји; а рушити због њих цело данашње друштвено устројство, било би тако апсурдно, као пгго би било апсурдно ннр. да когод због неких недостатака какве веће комнлициране градње ио-