Српски сион

Вр. 24

С тр . 375.

синовски му сс исповсда, а Бог га нрима у своја наручја, као сина свога — и тај је човек спасен. Бог се радује, кад се један грешник обрати: „јер вам кажем, да ће већа радост бити на небу, кад се један грешник покаје, и'о због деведесет и девет нраведника, који не требају нокајања" (Ј1ука XV. 7.). Бог жели, да се сви понраве, да ни један не умре. У молитви, што нам се чита нри св. тајни исповести каже се: ти си Господе рекао: не сл«рти гр*кшннкл, но вже титиса и жикб смти е<и8. Он нам седамдесет и седам нута на дан нрашта, Његова је милост безмерна. Кадје опростио блудници Марији Магдалини, кад је опростио цар Давиду и много већим грешницима, зацело ће оиростити и нама, још младима, који немамо таких и толиких грехова! „Пост је слика анђеоскога живота" (св. Амвросијс Милански). То је други плод носта и кајања, јер кад човек пости, он се иреображава, живот му је друкчији но иначе, он тада размишља о посту, о Богу, о души својој и својим гресима. Овај је пост, св. четрдесетница, највећи од свих постова — он је пост часни. За хришћанина нема веКих иразника од страдања и смрти Спаситељеве, те се за те нразнике вал>а понајбоље и сиремити. Шсст недеља покајања, мо-

литве и носта доста је, да ностанемо оиакви, какви треба да будемо, доста је, ако се молимо и иостимо с вером. И ми ћемо се ове недеље причестити, и ми треба да се снремимо за свето причешће. Да не буде међу нама ни једнога, који би лакомислено изложио себе највећој осуди; да не буде међу нама ни једнога, који би ириступио на исповест свештенику, а не исповедио му се искрено, или можда узео олако целу ову тајну. Немојте ни ви бити лицемери и тужити се, како вам је тешко иостити, јер бољс је, да и не приступате таки светом причешћу! Ово неколико дана поста треба да проведемо у духовној радости, јер се сада прибрајамо избраном Божјем стаду. После св. тајне исновести треба особито да се чувамо, да се не вратимо опет у онај грех, који смо исповедили. То време, између исиовести и нричешћа, време је сиремања за само иримање св. евхаристије. То је време, кад се облачи ново рухо, свечано, јер идемо пред великога женика. Но немојмо облачити то ново рухо на ово старо прљаво, да се не би о њега како год упрљало и загадило и ово ново; оперимо се ностом и молитвом од свега греха, те тако чисти и светли пристуиимо светој чаши, да нам она буде на здравл>е и на исцељење и душе и тела. А. Ж. богосдов.

Ч' Толстојевско учење о „непротивљењу злу" пред судом енглеских богослова. (СвршетаК.) исповед, као највише одговарајућу идеалу древне праве цркве, с презирућим стилом на друге (као што се то обичио онажа код англиканског архи-

ри расматрању мњења енглеских богослова односно мудровања нашег филоеоФа, неће бити без интереса, да се* сиомене таЈ Факат, да су његови критичари представници трију разних хришћанских вероисповеди

Не би било чудпо, кад би се међу њима показала каква разногласица и протусловље, ио тим је важније то, што они као један човек сви нолазе с једног и истог иринципа и једногласно указују битни недостатак учења гро®а Толстоја, наиме његов буквализам, који стоји у иравом протусловљу с духом науке Христове, која јс уираво осуђивала такав буквализам у знаменитој изреци: „слово убија, дух оживотворава". Зато

ђакона Синклера); но та полемичка пецкања нимало не слабе оног општег унечатка, да критичари иотиуно јасно и једнако сазнају апсурдност Толстојевског учења, те га заједнички обарају из самог основа. Иа обратимо се на даље излагање мишљења енглеских богослова, а ире свега на оно архиђакона Б. Синклера. Архиђакон — упрев прстом на буквализам учења Толстојевог, који (т. ј. буквализам) осуђује Сам Исус Христос, Чије су речи по Његовом властитом казивању „дух и истина" и које смо према томе и тумачити дужни у духовном у занадних богослова иије могла изостати но- смислу, — казује, да иовога уираво у том учењу ништа нема, пошто је мисао „о непротивљењу злу" у Енглеској већ давно иозната и да ју је

зпата примедба међуцрквене полемике, по којој се сваки стара да нарочито иетакне своју веро-