Српски сион

С тр . 376.

„СРПСКИ

СИОН."

Б р . 24.

већ у XVII. столећу нроиоведао Жорж Фокс, иоанати основатељ квекерске секте. И Фокс, који јс буквално узимао начело нроповеди Христове на гори ? дође до истих закључака у погледу на пр. недозвољаваља хришћанимз, да се бране с оружјем у руци, као и гро® Толстој. И многима се, дабогме, чини, да је управо такав смисао те ироповеди. „Но буквално тумачење", наставља он, „тек се на први поглед чини правилним". „Само на површни поглед може се чинити, да та еванђелска зановед има такав смисао, да смо ми дужни да нренустимо свет на вољу разбојника, крвника, тирана и дивљих народа, да се сваки друштвени живот има нрекратити, цивилизација докинути, да се иикаква заштита живота и иметка не може сматрати законитом, и да закон и норедак мора уступити место сумњивом исходу иатетичке мблбе са стране невиности, која се не нротиви злуУзрок лажнога тумачења тога учења лежи у том, што спољашњу Форму његову, која је оштро и у снажним цртама изражена зато, да би то учење чим више нродирало У ДУ Ш У народа, такви површни тумачи нримају за праву суштину његову. У ствари се смисао учења о неиротивљењу злу састоји у овом: „У свету влада грех и зло; њих треба победити пре мудром хришћанском покорношћу, нсго силовитим противљењем. А то не значи, да ми морамо но слабости устуиати току догађаја, но, да смо дужни упражњавајући своју самоирегорну љубав, но властитој својој вољи никога не нагонити да нам иризна она нрава, која нам принадају. Такав уступ и јесте заиста право јунаштво, којим ре само може у свом корену победити неиравда. Проста иасивност или непротивљење злу била би слабост; но пасивност, која ироистиче из хришћанскога принципа и има у виду духовну цељ, то је права сила и нрава нобеда. Пасивност, која се тиче других (у ствари непротивљења злу), је неправда и нлашљивост; самопожртвовање, које је Богу угодно, треба да се ограничи поглавито на ону личност, која га је рада да учини. Такав је унраво унутрашњи смиеао тачно израженог но Христу учења о неиротивљењу злу. Трпељивост је снажније оруђе, него снага; иопустљивост може нре опаметити увредитеља, него насиље; љубазност, пајош претерана, више може учинити, него сталност, која има разбирати права и увреде. Но тамо, где више ништа не иомаже, у самом носледњем тренутку може се јшчност обратити иокровитељству закона

и народ може тргнути мач. Та сам Госнод наш, који је учио, да се ми не смемо никако клети, одговараше у време суда над Њим на заклињање првосвештениково; та Он сам, који је учио: „не противи се злу", успротивио се неправди Кајафииој ". (Јован, XVIII, 22.) Закључак је отуда јасан. Кад се ствар тиче наше властите личности, која свагда ио евојственој — нашој изоиаченој природи — егоистичкој наклоности, преувеличава своја права, то ми можемо а и морамо ради ограничења те грешне наклоности доизвесне мере жртвовати своја права и непротивити се злу. Но сасвим је друго нешто, кад се ствар тиче не само нас личио, него других, чија судбина и благо уједном или другом стенену зависи од нашег поступања. Ту се ствар може тицати чак ограђења не нроето личности, но саме нравде, која је више личности и од које завиеи и само постојање друштва. У таквом случају н. пр. рат, то заиста велико зло, које не могу а да не осуде сви Они, који се старају да се што више приближе идеалу хришћанске узајамности народа, да се ставе, а поглавито у обзиру садашњега грешнога стања, на сасвим законита дела; и одрицати то —- значи непојимати елементарних закона друштвенога права. . Гдсгод има зависних од нас људи, то ако им ма ко хоће да учини какво зло, ми смо безусловно обвезани да нризовемо иокровитељство закона у обрану тих људи, који су нама поверени. И што је више људи поверено нашој бризи, то смо више одговорни за њих. Власти су дане од Бога. Носиоци власти страшни су за оне, који чине зло, а не добро. Они су служитељи Божји, и извршитељи гњева Божја над онима, који чине зло. Будући су они намесницима Божјима своје врсте, то се они старају за душу и тело сваког нојединог човека, покрећући ону машину, којује Он установио ради подржавања цравде. Отац, који би се десио ту, када би разбојник убијао једно његово дете, био би кривцем и због страха и због убијства, кад би одмах затим припустио зверству разбојниковом и друго своје дете. Отуда се намах види аисурдност учења, које се унорно држи голе речи тога начела. Сасвим тако носи одговорност и држава, само још у далеко већем степену. Она је нодобна оцу, зато, јер од ње зависи живот, имање и слобода свију њезиних житеља. Она се не може ни под каквом изликом и изговором одрећи великс обвезе, да чува и штити куће и одбрани