Српски сион

С тр . 393.

нгго је умесно прнметио Валон, 8 Авила није била саставни део владе Лисанија, сина Птоломејева. Да би Авила могла служити Ј. Флавију као синоним четверовласништва Лисанијева, нужно би било, да је тај град сачишавао саставни део, и престоницу четверовласништва Лисанијева. 9 Према томе, тврдња св. Луке, односно битисања четверовласника Лисаније, који је владао над Авилином, а ие над Итуријом и Трахонитском, око 28 године наше ере, показује се као истииит". 10 8 Бе 1а огоуапее Ље а 1' Еуап§Пе, р. 401 и даље. 9 Кћеискег, у Шенкловом библ. речнику, 4. I., р. 28; \У1е8е1ег, у Неггод Ееа1-ЕпеуИора(Ие, 2-е есШ 4. I., 1877. р. 88. 10 Еепап, Мешојге« с1е Г Аеас1ет1е Леа 1паогхр41опз, 1867., раг1. II., р. 80. — Ев. Лука говори, у Ш., 1, да је Иту-

Приведен натиис, на тај начин, решио је питање о два Лисанија, т. ј. о сину Итоломејевом, о коме говори Ј. Флавије, и о ономе који је био четверовласник Авилински за време владе Тиверијеве, о коме говори св. Лука. До пре кратког времева, хришћански апологети, нису били у стању да растумаче историјске тешкоће друкчије, доли постављањем хипотеза. Сада пак, благодарећи прогресу у истраживању старих натниса, нема тих тешкоћа, и злурадо смејање и неверовање немачко, које је бацало сумњу на штету историјске тачности еванђелске, служи само њима на норугу. ријом и Трахонитском владао четверовласник Филин, брат, Ирооа четворовласннка у Галилеји. По руском. Милан С.

Допуне чланку: Древност употребљавана и символичко значење спољашљих знакова и радња при молитви. 1 )

9. Благосиљањв свешшенога лица. — У хришћанском богослужењу већ од првих и>е-. гових вијекова постојао је обичај, примати благослов од свеиггеиога лица. 0 тој свештеној радњи налазимо многа свједочанства у списима св. отаца и црквених учитед>а (Ап. Уст. VIII. књ., 16. гл.; Тертул. Бе согопа тПШз; Ва,силије Велики у 91. прав.; Кирил Јерусалимски 13. огл. поуч.); те није било ни једне друге свештене радње, а да се није с њоме сиајало и благосил>ање. — Благосил>ање то звало се „именословним" с тога, што се прсти руке, којом се благосшва, сложе тако, да 'приказују главна слова имена Исуса Христа (Ј. С., X. С.). Свештеник благосиља једном, десном, руком, а архијереј,' као слика Исуса Христа, који има изобилно благодати, обадвема рукама (Лука 24, 50). Св. Јован Златоусти даје „именословном" благосиљању оваково значење: „Када вас благосиљамо ми, онда као да вас благосиља сам Бог, јер не благосиља човјек, него сам Бог руком и језиком онога" (тумач. II. посл. Коринћ.), то јест, благослов је знак жеље онога, који благосиља, да би Бог, у име Кога он благосиља, ниспослао милост и дар свој људима, или осветио кроз његов благослов ствари, које благосиља. Благосиљање појавило се заједно с рели-

гијом, и постојало је како у патриЈархалном, тако исто и касније у „подзаконском" нериоду и имало је велики значај како у старозавјетном, тако и у новозавјетном богослужењу. У патријархалном су иериоду старији у роду благосиљали млађе, оцеви дјецу, и т. д. Ноје на ир. благословио је Сима и Јафета (Бнт. 9, 25.), Мелхиседек Аврама (ЈћМ. 14., 18.; с1 Јевр. 7, 1.) Исак Јакова (ЈћМ. 27, 28.), Јаков •своје синове (ЈШ. .49, 28.), а Мојсије пред смрт своју благословио је народ израиљски (Втор. 33.) По Мојсијевом закону у старозавјетном богослужењу, свршавало се дневно богослужење благословом, а чинило се то на основу Божје заповијести. (ЧиСл. 17., 23. — 24.) Значење тога старога обичаја било је исто, као и у хришћанском богослужењу, само се старо благосиљање разликовало од хришћанскога по своме облику. У старозавјетном је богослужењу облик благослова био овакав: на главу онога, који се благосиљао, иолагале се у накрст руке, и по заповијести, коју је Бог дао Арону, спајало се благосиљање са трикратним призивањем имена Божјега. У књизи Числг говори се: „дл кллгосиокитх та Го» сподк, и содолнитх та : да проск^ктитх Го« сподк лице ское нл та и по /иил8 {та та, дл коздкнгнетх Господк лнцс ское нл та и длстх

') Види 8., 9., 10. и 11. број „Српскога Сиона" од ове године.