Српски сион

Бр. 26.

„СРИСКИ СИОН."

С тр . 411.

Ч И Т 7 Љ А. — (| Епиокоп нишки Јероним) премшуо је 10. јуна о. г. у 69-ој години живота свога у Салцбургу, куда је отишао на лечење. Покојни епискон Јерониж беше добар поббрник српске цркве и ведики родољуб. Епискол Јероним, на крштењу назван Јован, родио се у Шапцу г. 1825. Родитељи су му се тамо доселили из босанске Ерајине. Основну гаколу и два разреда гимназије свршио је у Шапцу, за тим је у Београду изучио трећи гимн. разред и ступио у богословију, коју је са одличним успехом свршио. За тим је био неколико годииа учитељ у Дреновцу, у Мачви, где се и оженио, а после тога је на скоро рукоположен за свештеника и постављен за пароха мишарсксг. Но још прве године остане удовац, те жудећи за науком и образовавем оде г. 1854. у Русију, где је у Кијеву провео четири године дана учећи се на највишим духовним заводима. На измаку 1858. г. вратио се из Русије, те је неко вреже пробавио при тадашњем епископу шабачком и садашњеж житрвнолиту српском Михаилу, а за тим је постављен за професора веронауке у гимназији београдској. Пошто због тадашњих политичких прилика није ту елужбу дуго вршио, нутовао је по неким српским крајевижа и био је и у Црној Гори. За тим се вратио опет'У'Србију,~гДВ ј0 н&о време провео у манастиру Раковици. У ,то доба десило се божбардовање Београда, и тад је поп-Јова био старешина лицејске легије. После тога је именован за протојереја округа јагодинског, а за тим за иротојереја округа крагујевачког. Због свога слободоумног држања као народни посланик морао је напустити свој протопресвитерат, па је био привремени управитељ жанастира Петковице у епархији шабачкој. Са овога места је прота Јова позван у Веоград, где се на понуду житрополита Михаила и тадашње владе примио дужности ирофесора и ректора богословије. Кад је у то доба букнуо први рат за ослобођење и независност, био је одређен за врховног војног свештеника. По свршетку рата буде г. 1877. изабран за енископа шабачког под именом Јеронима, које је у жонаштву добио. За време другог рата уступио је држави на ратне потребе ноловину своје енископске нлате. Године 1881. кад је оно наиредњачка влада уклонила са управе цркве законитог јој поглавара митрополита Михаила, буде и владика Јероним осуђен на заточење у манастиру Горњаку. Но кад је с тешком Муком добио одобрење ва одлазак у иноземство, отишао је у Париз, где је, по давнашњој жељи својој, изучио француски језик. За тиж је жи-

вео неко вреже и у Женеви у Швајцарској. С повратком митрополита Михаила на управу српске цркве г. 1889. постављен је и еиископ Јероним по ново за епископа нишког, у коме достојанству га је и сжрт снашла. Још за вреже живљења у Паризу добио је владика Јероним тешку бољетицу у бубрезима и бешици, против које је тражио узалуд лека у најчувенијиж купатилима и код најбољих лекара. При оиерацији у салцбуршкој болници испустио је честити владика Јерониж своју душу. Кад се покојник борио са животож у тешким жукажа, налазио се код њега архимандрит Инокентије, који је од митронолита изаслан у Салцбург. Исти архимандрит допратио је мртво тело покојниково до Београда и Ниша. Епископ Јероним сахрањен је 16. јуна свечано у нишкој саборној цркви. На погребу му били су: Митроиолит Михаило, енископ Жички Сава, епископ зајечарски Мелентије, око сто свештеиика из нишке епархије, жинистри просвете и правде, силни службеници војни, државни и општинеки, и небројено другог света. У спожен покојнику држали су говоре: Митрополит Михаило, и свештеници Живко Бранковић и Алекса Радовановић. Покојни владика .Јероним оставио је све своје имање на добротворне цели — оставио гајенароду. Колико се за сад дознаје, оставио је 30.000 динара за народну библиотеку у Нишу, 18.000 динара на цркве и гаколе у Старој Србији, а 10.000 динара завегатао је на сиротињу. Нека је слава родољубивом владици Јеронижу! Вечна жу успомена! КЊИЖЕБНЕ ВЕСТИ. — Позиви и одзиви или Радња појвдиних сриеких Архиеиискоча у житронолији карловачкој око иодизања сриских школа и стварања фондова за њихово издржавање. — Придози к историји сриске гаколе у Аустро-Угарској. — Приопгатио и издао протојереј Димитрије Руварац, парох земунски. Земун, гатампарија Јове Карамата 1894. — Стр. XVI. и 55. — Цена је овој врло занимљивој књижици 40 новчића. Половина прихода од те књижице нажењена је гаколскож фонду „св. Саве" у Карловцижа. —■ Препоручујежо нагаеж читалачкож свету гато топлије ово корисно делце, које је нарочито добро дошло сада, кад се оснива фонд за потпомагање и осигурање наших народних нгк ола. — Изагала је из штажпе: Историја православне цркве до деобе цркава; наиисао К. П. Победоиосцев, иревео Дим. К. МихајловиЛ свештеник.