Српски сион

Стр. 402.

Б р . 26.

дуговало хиљадугодишњи дуг баш на рачун тота утецаја. Доба првих девет векова и спорина њиховог нризнавања правоваљаности и потребе црквенога брака, разјашњује се и развратиошћу тадањих обичаја и нерасположењем тадањега друштва према хришћанској дисциплини. Али чиме да разјаснимо брзипу данашњега поступка према цркви, према њезином хиљадугодишњем праву брачне јурисдикције и правоваљаности у њој скопљеног и благословљенога брака? Разјаснити би се тај постуггак могао, али оправдати се неда. Анализа Фактичних мотива и разлога, који су тај поступак диктовали, он се осудити мора. И колико га осуђује.приватна и јавна свест огромне већине угарског становништва, још ће јаче он осуђен бити, са по сљедицама својим, пред судом најближе будућности, а протестом друштвених и државних интереса. Дивно ли је иаш Епископат погодио истину, кад је, у својој одиосној представци, нагласио, да у борби државе са црквом нема победител.а, него само нобеђених. То је историјска истина, иа реалности које се требало задржати, а не преко ње прећи затворених и ушију и очију. Црква је у егзистенцији својој снага непобедива. Не свемоћ основапа и исписана у људским теоријама и доктрииама; него снага, извор које је у — божјем свемогућству. С њоме је Христос во кса дни. Она је царство до скончлша к'кка. Је.дино царсшво лта кугли земљиној, којем ии време, ни граница, ни снага пије одређена и измерена. Јвдино царсшво иа земљи, чију судбу не решава ни повац ни топ, нити ју опредељује икакав концерат земаљских сила-велесила. Једино царсшво, којем царства равна ни опасна нема. За цркву се Христову ми и не бојимо. Она је непобедива ; њој ни врата адова не одо/гкк>тх. Као што се истина може норицати и прикривати; светлост заклањати и одузимати; тако се и цркви може неправда чинити и борба дизати нротив ње. Али, као што истина иобедити мора;

као што се сунце заклоиити неда; тако се и црква иобедити не може. Јер њезиио учење и њезине истине су вечне; њезин утенај и њезина помоћ увек ће бити потреба друштву, народу, држави, породици и иојединцу човеку. Како појединац, бива да и извесно друштво пада у пегацију те потребе, са мање или више своје штете. А носле краћег или дужег горког искуства враћају се признавању те потребе. као неодољиве иеопходности. Негација те иотребе је експериментација еласгичних умова и моралне несталности. Наумљене црквене реФорме, ако су продукат какве год потребе, онда су једино продукат потребе, која лежи у тежњи за експериментацијом. Та тежња се рађала и до сад, а тек сад за писаћим столом пред електричном лампом. која изазива немирне умове на подражавање електричне снаге и брзиие. Та тежња избија по декад и код државиика. С том разликом, што експеримеитације ових имају своје разлоге ие само у доктрипарским теоријама и хипотезама, него и у реалним „политичким потребама". Наумљене реФорме су екснернментн. Колики ће им век бити, то се неда још прорећи, јер се ие зна, кад ће им век отпочети. А ако и кад отиочне, онда ће зависити од њиховеГх 'последица докле ће трајати. За сад је питање: да ли данашње доба такве експерименте дозвољава и оправдава? Не. Један само поглед на многе болесне појаве даиашњега друштва у Јевропи целој; ] едан само рачун о деструктивним елементима тога друштва; једна биланса о моралном стању друштвеноме; и један само разлог свему томе — религијозни индиФерентизам и атеизам; све ће то с нама да проговори одлучно: реФорме, које у себи иосе сву могућност злих посљедица; јер оглашују рат цркви и хришћанству; јер деле државу од цркве; јер нануштају цркву и одказују јој рециироцитет државне помоћи; јер отварају врата безверју, а показују иут кТалмуду; јер упућују поро дицу са темеља светиње и моралног најјачег ослонца на паиир лако разрешивог уговора, — такве ће реФорме, крај свију,