Српски сион

Стр. 406.

„СРПСКИ СИОН."

Бр. 26.

дајте псалме" (Авзет. у источ. библ. П. р. 143). Кирил Александријски говори, да се тамјан употребљавао, осим при литургији, још и при другим службама, на пр. при крсним опходима. Када је осуђен Нестор, народ је ефески уз запаљене буктиње пратио оце сабора до њихова стана, а док су рни ишли, жене су палиле тамјан. ј За кађење употребљавао се и употребљава се тамјан (бим^амх), што значи паљење мирисавих твари. Материја, коју ми данас специјално тамјаном зовемо, зове се грчки: Хфауод, што значи дрво ливан, из којега се циједи мирисава смола, која се такође ливан зове, и која служи за материју кађења. Први су почели при богослужењу ту смолу употребљавати Јевреји, који живе близу Арапске, домовине тамјана. Закон Мојсијев прописује, како се има приправљати тамјан (Исх. 70, 34.). И хришћанска је црква као материју за кађење задржала тамјан, а то тим прије, што је међу даровима, које источни мудраци донесоше рођеноме Спаситељу, био и ливан, т. ј. тамјан. Данас каде у цркви готово ионајвишеђакони, иастогасеи Архиђакон Стеван слика с кадионицом, као символом своје службе. У II. вијеку наилазимо код ђакона на тежњу, да они преузму ту символичку радњу тако, да она искључиво њима припадне. 0 значењу те символичне радње може се рећи, да, кад се при богослужењу кади пред св. иконама, онда да кађење значи дар Богу и Његовим Светима, дар, који се узноси на небо заједно са молитвом. А када се кади нред сакушг.еним вјернима, онда кађење значи духовни миомирис молитава што их вјерни узносе Богу са жељом, да би их Бог примио као угодан мирис, а својим вјернима нисиослао благодат Светога Духа. Кађење значи још и срдачну жељу нашу, да се молитве наше исто тако лако и брзо узнесу на небо Господу Богу, као што се лако и брзо диже кадиони дим; да би молитве наше биле исто тако угодне и пријатне Богу, као што је нама пријатно мирисати мирис угодан, и да би сиасоносна благодат Св. Духа, која све освештава, исто тако испунила срца наша, као што мирис тамјана испуњава храм. 11. Паљење свије%а и свијешњака. — У иравославном се богослужењу пале свијеће и онда, када је дневна свјетлост. Паљење је сви-

јећа било познато већ и прије хришћанске древности и самим незнабошцима. Кад се нодигао први храм у старозавјетној цркви, који је назван : „скиша свидћша", тада је сам Бог заповједио Мојсију, да начини у њој свијетњак седмокраки (Исх. 25, 6. 31.; 35, 8., 37, 23). Од тада је постало паљење уља или свијећа неопходна обвезност богослужења, да горАтх ск'ктилники цј вечера предх Господе/их (Пс. 30, 8). Бог је заповједио Мојсију: да сотворииж ск'ктилникх 55 злата чиста (Жев. 24, 4); на ск^кфницНЈ чист г к козжигати кбдете ск"к» тидо предх Госиодшх даже до оутра (2. Парал. 4, 30), а паљење свијећа тим више треба да има мјеста у хришћанској цркви, и без њега не би смјело бити ни једно богослужење. Ван сваке је сумње, да је она „горница", у којој је Исус Христос установио тајну јевхаристије, била освијетљена свијетњацима, а и она .је „молитвена горница", у којој је ап. Швле ироповиједао, била расвијетљена многим свијећама. (Дјела ап. 20, 8Л* Особито се морало ири богослужењу палити свијеће у прве вијекове хришћанства, кад су непријатељи — безбожници гонили хришћане и забрањивали им да се купе на богослужење. И тако су хришћани, гоњени од незнабожаца, били присиљени свршавати богослужење ио тамним катакомбама, и у ноћно доба, а ушљед тога јасно је, да је свијетњаке изазвала крајња потреба. С друге су опет стране паљењу свијећа хришћани давали духовно значење. Тертулијан говори: „Никад се код нас не свршава богослужење без свијетњака, но ми их не употребљавамо ради тога, да разагнамо ноћни мрак, јер литурђију свршавамо при дневној свијетлости, него да тиме прикажемо Христа — Свјетлост несатворену, без којега би ми, и у сред поднева, лутали по тами." Када су ирестала гоњења, а настао по цркву мир и тишина, нијесу ни онда избачени свијетњаци из употребе при богослужењу у древној цркви. Па с тога се ни данас ни једна свештена радња не свршава без свијетњака. Св. Григорије Назијанзин говори: „Лампаде, које запалиш, знаци су оних свијетњака, с којима мудре дјевојке Христу женику на сусрет изидоше" (40. слово о крштењу). Свијеће се пале и при купци крштења и при одру самртника, * Концем II. вијека, за епископа Нарциса^ у дан Иасхе, на чудан начин заналише се евијетааци, кој^ су, у недостатку уља, напуниди водом. Евс. VI. књ. 7. гл.