Српски сион

Б р . 26.

„СРПСКИ СИОН."

Стр. 405.

дељама опште, и чиме се оне од осталих недеља разлику.ју. А игга је то? Време, кад те недеље падају. Све побројане недеље чврсто су привезане за извесне меседе у години, и то још за одређене дане у тим месецима; тако: недеље „гциду. и по воздвижешн" за 14-ти дан меседа септембра; недеља „стк1\'х оцх седл1агчу сокора" за 11. дан месеца октобра; — недеље „стк1\"/, прдоцх", „стмр оцж" (друга и прва пред Божић) и „стк1)('а еогооцх " (по Божићу) за 25. дан меседа дедембра; — недеље „предх и по про« сскцкжи" за 6-ти дан меседа јануара; —- и недеља , стк1\'а оцж пксти соворцЈка" за 16-ти дан меседа јула. На како се те недеље наводе у „зборнику 12 месеци" ; и како се службе тих недеља налазе у минејима: то бисмо их према свему томе — мислим, — најзгодније и најправилније могли назвати једним, општим именом: „ми нејским" т. ј. месечним недељама, за разлику од осталих недеља, које — везане за „насху" — са овом за-једно, тако рећи, сваке године У Банашу, 20. маја 1894.

другог меседа надају. Тим именом могли бисмо их назвати тим лакше и пре, што се тада не би морали обзирати на то, јесу ли те недел.е неки нредпразник или нонразник каквог дрквеног иразника; и чини ли дрква у те недеље сиомен каквом важном догађају из свога живота, или каквим својим избраним лидима, божјим угодницима. 'Го и толико имадох рећи и навести о називу горе побројаних недеља. Ако се каквој виђеној и припознатој снази на пољу дркв. књижевности, каквом чувеном и одлучном „тиничару" не буде свидело и допадало ово моје умовање и разлагање — нека рекне своју. Па ако такав ову ствар зналачки нретресе и расправи — ја ћу се искрено радовати, па себи и овим ретдима ту важност и заслугу нринисати, да сам својим умовањем и размишљањем о називу побројаних недеља — знатног књижевника црквеног привео писаћем столу, посадио на нисаћу столицу, дао му у руку неро, ставио пред-а-њ црнило, подастрво му „један лист артије, лист артије, књигу без јазије", да по њему пише о датој му теми.

Допуне чланку: Древност употребљавања и символичко значење спољашњих знакова и радња при молитви. (Свршетак.) 10. Кађење. — Из исгорије нам је иознато, да се у прве вијекове хришћанства при њеким дијеловима богослужења употребљавало

ка^ење, за знак унутрашњег духовног стања вјерних (Дион. Ареоп. Књига о дрквеној јерархији). Кафење је миомирисна жртва Богу, која се пропраћа молитвама и служи као израз побожне наде, да ће Бог по својој благодати примити наше молитве као духовни миомирис (Пс. 140, 2). То значење тамјановог дима, оснива се на Аиокалиисису, (5, 8; 8, 3.) а изражено је у молитви, која се чита онда, када се благосиља кадило. Кађење је символ благодати, која гони демоне (Тов. 8, 23.) и слане Божје (3. Цар. 8, 10 ), а уједно је и подражавање дркви небеској (Апок. 8. 3). Кађење прешло је у хришћанско богослужење из старога, јеврејскога, богослужења, а познато је било и у домаћем животу источних народа. Тако је н. пр. Мојсије законом заио-

ВЈедио, да се пред скинијом пали тамЈан од јутра до вечера, ради чега је и био нодигнут кадиони олта.р (Исх. 30, 4 — 7). А у домаћем животу источних народа видимо обичај, да они у број најбољих поклона и најнријатнијих дарова госту, већ одавна убрајају лијепе мирисе. Према томе и хришћанска црква, руководећи се дохришћанским обичајем, није могла, а да не употреби те символичке радње, која нотпуно одговара хришћанској мисли. — Свједочанства о кафењу при хришћанском богослужењу, прииадају дубокој древности. 0 тамјану н. пр. говоре: Житургија Апостола Јакова, дјела Дионисија Ареопагита (орив сг !.), Апостолске Установе (II, 36.; VIII, 36.) и св. Иполит, отад Ш. вијека (у књизи <1е сопзитаИопе типсИ). У IV. вијеку спомиње ка1)ење Јефрем Сирин, кад говори о томе, како да га саране: „Запалите .тамјан у светилишту, а мене ногребите с молитвама; принесите миомирис Богу, а мени