Српски сион

К ј ТР.

КЊИЖЕВНЕ ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ. (Свршетак)

Правац којим је ово богословско училиште ишло течајем ове школске године, оцртан је у главном у прошлогодишњем извјештају. Црква и школа ? молитва и рад, богослужење и наука, то су главна тежишта, којима је збор нроФесорски настојао да привуче слушаоце. Да би слушаоци што боље обикли на правилно вршење опћег јавног црквеног богослуже-ња, макнута су ове школске године сва предавања са Сриједе на друге седмичне дане, а Сриједа је остала проста, те су свештеници нроФесори служили тада литургију или часове за слушаоце богословског училишта. Покушај овај показао се цјелисходним и у другим правцима тако, да ће се моћи и у будуће при томе остати, али упијање богослужбене праксе у живце слушалаца, неће се ни на овај начин постићи. При свем томе што се оштро ради на томе, да се слушаоци што боље упознаду са садржином служебника и требника и што се пуштају у сами олтар да мотре и назе шта и како ири богослуЖењу бива, ипак ће их свагда бити, који ће у првим данима свога богослужбеног рада бити у неприлици и неће се знати ни креиути ни окренути. Тога ће бити све дотле, док год се ирактична страна богослужења не буде практично и изучавала. Слушаоцу треба омогућити, да у самоме училишту, под руководством проФесора, а у присутности својих другова, научи свршавати све, што ће кашње као свештеник имати свршавати. Гледањем самим могу неки и могу доста научити, али самим гледањем није кадар сваки да научи оно, што би имао радити. Већини треба за то и покушаја. Нијесу ријетки случајеви, да ђак иред проФесором на исниту саевијем правилно опише, како треба кадити, а.ии пошто он то никад није покушао, када као ђакон узме кадионицу у руку и почне кадити, свако ће морати рећи, да он то' никад ни теоретски није знао. А тако је и са другим радњама при богослужењу. При томе се гледање неда ни контролисати. ПроФесор може видјети да његов ђак гледа онамо и у оно, камо и у што би имао гледати, али проФесор не види у душу свога ђака, он не може да зна, да ли је душа његова у оном моменту збиља на оном предмету, на коме би имала бити. Про®есор може приморати ђака да гледа, али тешко му је

ириморати га и да опажа. Отуд се догађа да је неки ђак у прилици да гледа четири, а и више година ово и оио, а опет не научи. Учење гледањем има још једну злу страну. Ђак долази у нрилику да гледа овога и онога, а овај ради нешто на свој начин, онај други опет на свој, трећи пак сасвим друкчије и т. д. Пошљедицом тога ће бити, или да криво научи, или пак да збрка и оно што је био добро научио. Код нас се говори много о једнообразности у богослужењу. До ње би се имало долазити и свештеничким удружењем. Али најкраћи пут за то јесте, да свештенички кандидати под руководством свога проФесора сви једнако науче, како ће ово и оно обављати. Напошљетку управа ова мора отворено нризнати, да свагда преза ономињући слушаоце, да пазе на развитак богослужбених радња при богослужењу у цркви. Преза зато, што је у дну душе увјерена, да таквом опоменом гријеши. Гријеши по невољи. Мора на то оиомињати, јер до данас нема другога начина, на који би ђак научио оно што ће му требати. Али ићи на богослужење, ићи у цркву, значи за хришћанина ићи на молитву. Онај пак који од старијег добива савјет и опомену, да гледа и да пази на спољашњу, механичку страну богослужења при самоме богослужењу и који тај савјет и ту опомену хоће савјесно да нослуша, тај ће се при богослужењу једва молити. За њега ће богоелужење црквено и данас и сутра бити само призор за гледање, он ће пазити да уварда, кад ће свештеник завјесу помакнути, двери отворити или затворити, на која ће врата изаћи или ући, како ће кадити, клањати се, благосиљати, руке подизати и т. д. Он ће пазити на све, само не на молитву, учествоваће у свему, само не у молитви. А то је гријешно. Ако у таквог ђака има побожног расиоложења, он ће се тада бунити на овакав савјет. Иема ли га, тад се оно оваквим учествовањем при богослужењу неће ни будити. А и у једном и другом случају хоће врло лако да се роди, развије и увријежи у души човјековој ружно гледиште, ио коме он све у богослужењу схваћа као пуки механизам. Црква не смије бити покушалиште, она може бити једино школом побожности, па у њој се не би смјело ни трпити ништа, што с тијем