Српски сион

С тр . 440.

није у складу. У цркви не треба нико да чита, ако не зна правилно читати, не треба да води појање, ако није потпуно научио оно што ће нојати, не треба да служи, ако не зна како ће елужбу обавити. А све то треба учити ван цркве. За то је школа. И била би прнјека нотреба, да се нешто жртвује и да се за богословско училиште набави оно што је нужно, чиме би се и на чему би се елушаоци богословије вјеџбали у богослужбеним радњама. То би био једини начин и једини нут, којим би се сигурно, а без гријешења долазило до иотпуно спремних кандидата и у том ногледу. Истом кад се тако буде радило, преетаће оне саблазни по цркви, кад се рукополаже или кад истом рукоположени ђакон или свештеник шгђе да служи, ирестаће и приговори богословском училишту ради тога. У научном, погледу пошло је ове школске године у училишту овом на бол>е. Проценат онијех који се не усуђују приступити к редовним годишњим испитима, знатио се смањио, ностао је управо незнатан, јер од малога броја, спрам односних бројева у прошле двије године, тројица нису могли ни припуштени бити к испиту, пошто имају најирије да понове иоиит зрелости, један је за вријеМе испита лежао у тифусу, а малени онај остатак молио је одгоду иепита до септембра опет ради слабога здравља, доказујући то лијечничком свједоџбом. Па и ако су слушаоци ове године слободније ишли •на редовни испит, ипак није порастао ироценат опијех, који на испиту не задовол,авају. То уираво и јесте радосна појава, да се послије вслике оне натеге са испитима у преклањској, п а и лањској школској години, прилике еада мијењају. У сразмјерно не великом проценту опијех који на испитима нијесу задовољили отпада највећи број слабих оцјена на црквенословенски језик у прве двије године. Узрок томе је у тоталној неспремности за тај предмет онијех слушалаца, који долазе из мађарских гимназија. Многи има да преиати тешку муку. док бар колико толико обикне на сриски изговор и паравно да му је тада тешко са црквено-словенским језиком, гдје мора почети од познавања слова. Појав овај није ни мало утјешан за сриско нравославље, али није толико жалостан у ириликама у којима се да разјаснити, а да кривица не падне на нас саме. Жалосније је кад човјек види, да је такав ђак дошао из неке

Б р . 2«.

гимназије, ири којој има иравославни свештеник, који врши катихетску службу. Најжалосније је нак, кад је- такав ђак син православног српског свештеника, који иод никоју цијену не би смио дозволити, да му син не научи материнског језика и који не би пОднииошто смио пронустити, да сина свотега не научи читати писмена, којима црква његова служи и бар колико толико разумијевати језик, којим она Бога слави. Истина такав свештеник мисли: нека учи кад оде у богословију! Али, он ће то учити, но ако иије даровит и вриједан, тешко му је у нрвом почетку савладати тај предмет толико, да би могао довољну оцјену добити. Свладаће истом касније, но дотле ће се и наиатити, а отац нажалити на овога и онога ради слабе оцјене. Уз ову неприлику има про®есор црквено-словенског језика да се бори и са пошљедицима укоријењеног мишљења код ђачке омладине, да је богословија за то ту, да се у њој заборави оно што је до ње научено. Једино пошљедицом таквог мишљења мора се сматрати појав, да из тога предмета пропадне на испиту и такав ђак, који је основе сгарословенског језика у карловачкој гимназији добро проучио. До сада се већ прилично успјело у томе, да се слушаоци разувјере у том свом мишљењу, но нађе се ипак један и други, који се не ће да освијести, док не дође крај године. Још лањске школске године започело је праттично вјеџбање слушалаца IV. године у катихизацији у основној школи. Ове године вјеџбање то проширено је најприје тијем што су слушаоци дуже времена могли тамо одлазити, а дата-им је ирилика, да се вјеџбају и у ексхортацији у гимназији, где су сваке недјеље и празника по двојица под надзором ексхорту држали. Једно и друго показало се корисним не само за главну сврху тога занимања, већ и за нроповиједање. Слушаоци тијем добивају говорничке слободе, којој се и на часовима за омилитичко вјсџбање привикавају, а што је још главније, постају и у самоме мишљењу окретнији, јер сваки час треба да се сјете овога и онога што су давно већ учили.

И у ногледу учвршћења дисциилине трудио се збор проФесорски што је боље могао. Уепјеси у томе иравцу нијесу тотални, али нијесу ни мали. Разглашене по нашем свијету ружне навике карловачких ђака, с којима се ова управа

„СРПСКИ СИОН." — / —